Ne mogu da se setim kada sam prvi put kupila visibabe i ljubičice od čika Nikole, ali znam da je od tada prošlo više od dvadest godina. Ti njegovi buketići su mi uvek ulepšavali dan. Tek pre dve-tri godine sam, zahvaljujući objavi koleginice koja poznaje njegovu ćerku, saznala da je iz Iriga. Već tada sam pomislila da bi bilo zanimljivo čuti njegovu priču, ali sada je došao trenutak i da je ispričam.
Do 1995. je radio kao trgovac, ali je te godine iriški kombinat propao, pa je on ostao bez posla. Nije želeo da počne da radi kod nekog privatnika, već je odlučio da bude sam svoj gazda. Nije se pokajao, kaže, ovako odmara dušu.
View this post on Instagram
Prodaja cveća mu je delovala najlepše, a prethodno je po Fruškoj gori brao šipak i prodavao ga u Novom Sadu. Kaže, nisu bile velike količine, 700 kg tokom sezone, ali je cveće u Beogradu mnogo bolje krenulo. Najčešći kupci su, naravno, žene, ali je zanimljvo što većinu čine mlađe generacije. Posebnu grupu čine mušterije poput mene, koje su tu već godinama.
Nikolina sezona počinje visibabama. Već nekoliko godina prve bere na katolički badnji dan, a kasnije na red dolaze ljubičice, kombinacije sa ružicama, đurđevak, koji mu je posebno drag, livadsko cveće, kome doda malo divljeg bosiljka, jer divno miriše…
U Beogradu je četiri-pet puta nedeljno, a ostalih dana priprema cveće.
– Nije to mali posao. U sto buketa ide 5.000 visibaba. Treba to nabrati. U samom spremanju buketa mi pomaže snaha, sinovljeva žena – kaže Nikola.
Ćerka njegovog brata je završila hortikulturu, pa mu stručan savet nikada ne fali. Porodica ima dva plastenika, a nađu se cvetići i u plastenicima prijatelja.
Ranije je iz Iriga do Beogarda dolazio preko Rume, a onda je postalo jednostavnije putovati autobusom do Novog Sada, pa vozom do Beograda. Takav plan je imao i onog dana kada je pala nadstrešnica…
View this post on Instagram
– Oko jedanasest sati sam kupio kartu za Soko, koji je polazio u podne. Malo sam prošetao, a onda sam petnaest minuta pred polazak ušao na ulaz kraj crne lokomotive. Novosađani znaju koji je… Uglavnom, kad tuda ideš odmah krećeš ka stepenicama, koje vode na perone. Samo što sam se popeo, pala je nadstrešnica. Nije prošlo više od dvadeset sekundi… Nisam čuo lomljenje, već zvuk kao kada biste sada ispustili telefon na beton, samo neuporedivo jači. Taj voz je poslednji krenuo iz novosadske stanice.
Nikola kući kreće kad proda cveće, a obično je to oko sedam-osam uveče. Iz centra grada (već dugo je u terazijskom prolazu) “devedeset peticom“ stiže do železničke stanice na Novom Beogradu, pa vozom do Petrovaradina. Tu ga čeka sin, koji ga vozi do autobuske stanice u Novom Sadu, a onda začas stiže do Iriga. Ne žali se što ceo dan provodi na nogama i s ponosom ističe da je devedesetih godina dvadeset dana mesečno prelazio po dvadeset kilometara.
Danas mu “deonica“ od Iriga do Hopova, gde nalazi najlepše visibabe, ne predstavlja problem, mada ima skoro četiri kilometra. Jedva čeka da otopli, pa da krene u branje pečuraka. Osmog septembra će proslaviti osamdeseti rođendan. Kaže, nije se navikao na te velike brojeve, jer kao da je juče imao pedeset.
