Uvek kada napišem da mi je zadovoljstvo što sam nekoga upoznala to mislim sto posto, a ovog puta je baš-baš tako. Ljudi poput Ljubice Komlenić, koju gledamo kao sudiju u MasterChef-u, retko se sreću. Danas je jedina žena u svetu sa sertifikatom Worldchefs Level A ili, drugačije rečeno, sudija na najprestižnijim gastronomskim takmičenjima na planeti, a imala je samo devetnaest godina kada je napustila rodni Bač da bi sreću okušala u Italiji.
U međuvremenu je završila fakultet na kome se izučava nauka o ishrani, bila šef u nizu uglednih restorana i hotela, trenirala nacionalni tim Italije… Mada u trenutku kada je odlazila od kuće nije maštala o karijeri kakvu je izgradila, ljubav prema namirnicama je razvila već u srednjoj poljoprivrednoj školi u Futogu.
View this post on Instagram
– Zaljubljena sam u namirnice. Volim da ih studiram, da saznam kako se ponašaju u određenim uslovima… Ljudi ne treba da jedu presnu hranu, već termički obrađenu na precizno određen način. To ne znači da svi kod kuće treba da imamo sve moguće tehnologije, kao u profesinalnim kuhinjama. Dovoljno je znati tehnike, a evo jednog primera – kad barimo povrće ne solimo vodu, da ne bismo ubili hlorofil. Ako imamo dva ista tiganja ribi je dovoljno pet minuta pečenja. Potom isključimo šporet, tiganj poklopimo drugim tiganjom, napravi se komorna soba i s parom koja se stvori stvori između ta dva tiganja, završi se priprema ribe. Tako dobijete savršen protein.
■ Postoji li nešto što ne jedete?
– Brokoli volim, ali ne jedem, jer mi smeta, kao i karfiol. Braon i beli pasulj mi takođe ne prijaju. Mogu da jedem samo onaj sitan crni i crveni. Namirnice koje mi ne odgovaraju su povezane sa mojom krvnom grupom – O, negativ. Zelena salata je na lsiti onoga što ne jedem. “Ne volim“ ne postoji kod mene, a nije postojalo ni kod dece. Mislim da svako dete treba sve da proba, a onda da kaže da li mu se nešto sviđa ili ne.
Zatim sledi pitanje – da li ti se nešto ne dopada zato što ti taj ukus nije lep ili su čuo od nekoga da to nije baš nešto. Spremim hranu, stavim na sto, ko hoće da jede – jede, ko neće nek ustane od stola. Nisam htela da budem šef u sopstvenoj kući.
■ Da li ste, dok ste bili dete, jeli sva jela koja su se spremala u kući?
– Bila sam “teška“ za hranu, a glavno je bilo pitanje higijene. Kad bismo mama i ja bile kod nekoga u gostima, nisam mogla da popijem čašu vode, a da je ona prethodno ne opere. Slično je bilo s viljuškama i kašikama. Jela sam veoma malo, uglavnom belo meso, krompiriće…
■ Da li nekad pojedete lazanje?
– Obožavam ih, ali su baš teške, pa ih jedem tri puta godišnje.
View this post on Instagram
■ Svi kuvari, bez obzira na nivo znanja, insistiraju na tome da nema bacanja hrane.
– Ni slučajno. Budući da radimo i humanitarne večere, videla sam toliko gladne dece. Kako da bacim hleb, a znam da negde postoji dete koje umire od gladi. Išamarala bih samu sebe. Sve može da se iskoristi, počevši od starog hleba. Počnite od naše čuvene popare, a onda razmislite o knedlama sa povrćem. U Hong Kongu sam napravila predjelo sa starim hlebom i povrćem.
■ Najneobičnije jelo koje ste probali?
– 2012. sam sa nacionalnim timom Italije bila u Južnoj Koreji. Bili smo gladni. Svi kuvari, a nemamo gde da kuvamo, pa smo otišli u restoran. Niko od osoblja nije znao ni engleski, ni nemački, pa smo naručivali pokazujući prstom. Usmerili smo ga ka pirinču, a oni su nam doneli supu sa skakavcem u njoj. Iz tanjira je izlazila bela pena. Pogledali smo se, počeli da se smejemo i odustali. I inače imam fobiju od insekata, a u tamošnjim restoranima ih služe kao nešto ekstra.
■ Koji su vam najdraži začini?
– Volim sveže začinsko bilje, a so i biber korsitim tek koliko je neophodno. Upotrebljavam malo soli, jer pažljivo biram namirnicu, pa želim da se oseti. Ona nam zadržava vodu u organizmu, ali i pojačava ukuse. Kad bismo imali jelo bez soli izostao bi ukus.
■ Da li insistiranje na npr. himalajskoj soli i sličnim namirnicama ima smisla?
– Ovde sam nalazila i soli koje ne sole… Naučila sam na vrhunske soli – cvetnu, himalajsku, da je rendamo, ali treba imati u vidu da se u profesionalnim kuhinjama koriste mnoge namirnice koje su vrlo skupe za normalan budžet. Međutim, moguće je i sa jeftinim namirnicama napraviti jelo koje izgleda skupo. Jaje u Baču, kod žene čije kokoške kljucaju travicu, košta petnaest dinara, a u Italiji takvo jaje plaćate evro i dvadeset centi. Od njega možete svašta da napravite, samo treba malo istraživati.
View this post on Instagram
■ Postoje li u Italiji “gastro hajpovi“ kao što je ovde npr. avokado?
– Ne možete svuda da ga stavljate, a primetila sam da se to radi. Organski avokado je jako zdrav za naš organizam, ali ne treba ga jesti svakog dana. Mango, ako je zaista prirodan, sjajan je, ali takav u Italiji košta jedanaest evra, a običan dva. Ovde sam pre par dana kupila neki koji sam odmah bacila. Zbog toga savetujem – umesto manga koji ne valja jedite jabuku. Kad smo bili mali jabuka bi posle dva dana počela da truli, a danas tek posle dve nedelje kreće da se “skuplja“. Zato kažem hajmo na pijacu, kod baka.
■ Na pijacama je sve manje takvih baka.
– Nadam se da će mladi ljudi početi da proizvode organsko voće i povrće. Mislim da je to jedan od vrlo zahvalnih poslova.
■ “Najgrešnije“ jelo ili namirnica koju volite?
Čokolada sa slanom karamelom. Kad je ponekad pojedem nema kajanja. Volim i džin tonik.
■ Kakvu kafu pijete?
– Kratki espreso. Obožavam ga.
■ Kad bi vam došle kolege iz tima s Mišlenovim zvezdicama, šta biste im ponudili?
– Povela bih ih da na ulici, svi zajedno, jedemo burek i ćevape. Luksuza je svima preko glave, pa onda nek’ vide naš street food.
View this post on Instagram
