„ Još uvek ne mogu da prihvatim da sam zaokružio svojih prvih pedeset“, kaže Sergej Ćetković koji je pre dvanaest dana proslavio pedesti rođendan. Otkriva nam da sada, kada je iza sebe ostavio dobar deo života, namerava da ispuni dečačke i momačke želje, a sve se tiču kreativnih poduhvata.
Zadovoljno konstatujući da je uvek bio veoma maštovit dodaje: „Mnogo svojih želja sam prvo ostvario u svojoj glavi, a to je za mene već pola završenog posla. Naravno, kada ih vidim realizovane u stvarnom životu, kad ih donesem pred svoje prijatelje i publiku, to je neopisiva sreća i druga dimenzija. Već godinama živim s idejom o filmu, režiji, muzici za filmove, o knjizi koju bih voleo da napišem… Biće svega, samo da Bog da zdravlja i pameti. Sve ostalo ćemo sami“.
View this post on Instagram
■ Nameravaš da režiraš film?
– To je moja velika pasija još od srednje škole, kada sam planirao da završim režiju u Pragu, ali me je život odveo na drugu, ne tako daleku stranu. Već duže vreme razmišljam o igranom filmu, imam par ideja koje treba da se realizuju u ovoj godini, a kad to kažem mislim da se pretvore u scenario ili bar neki storyboard od kojeg ćemo početi. U tu priču ću krenuti kad budem imao dovoljno vremena i naravno sredstava. Film je skupa igračka, a ja nisam čovek koji bi dozvolio da bilo ko snosi posledice kako u vidu potrošenog vremena, tako i novca ili stresa.
Uvek sam bio dovoljno zreo, racionalan i samostalan da bih znao šta želim, ali i koliko mogu. Moja parola je pružiti se onoliko koliko si dugačak. Ne guram sebe preko toga, a i kad pomislim na tako nešto imam u vidu dokle ću stići i na šta mogu da računam. Kada svojim odlukama ugrožavaš isključivo sebe, a tako je dok ne osnuješ porodicu, možeš da rezonuješ hazarderski, probaš pa ako ne uspeš kažeš – na moju je štetu, a ne na štetu drugih.
■ Ovo što govoriš je veoma racionalno, a na drugoj strani je tvoje stalno podsećanje da ste, u duši, još uvek dečak.
– Tako se i osećam, a tu dečačku iskru još uvek održavam u sebi, ne dozvoljavajući da me godine ili njihov broj imalo promene. Živim za dobru foru, dobar štos, podjednako i na svoj i na tuđ račun. Živim za terapiju smehom sa svojom prijateljima i tu detinju radost koja je u svima nama, a koju iz dana u dan potiskujemo pokušavajući da prerano odrastemo.
■ Kada smo prošli put radili intervju otkrio si da svaki dan završiš tako što preslišađ sebe, za sve situacije u kojima si bio od jutra do večeri. To si opisao kao skrinšotove, koje tada prelistavaš.
– Mislim da bi to svi trebalo da radimo. Treba razgovarati sa sobom, preslišavati sebe i voditi taj unutrašnji dijalog između sebe i svoje duše i bar tada, na kraju dana, reći – ovde sam mogao da budem blaži, ovde je trebalo da prećutim ili kažem nešto drugo, bravo za ovo ili ono. Svakog dana se treba truditi da popraviš i osvešćuješ sebe.
Postoji sjajna rečenica mog dragog prijatelja dr Kenana Crnkica koju stalno ponavljam: „Vratimo se sebi dok još imamo kome“. Živimo u suludom vremenu gde sve mora da bude savršeno i sa filterima, u želji da se svima dopadnemo. Prinuđeni smo da sve što drugima prikazujemo bude besprekorno, a u suštini je lažno i prazno.
Kad neko uz fotografiju napiše “no filter“ odmah pomisliš “mene si našao…“.
Bavimo se glupostima, važno nam je mišljenje drugih, lajk ili njegov izostanak… Društvene mreže su od nas naprvile zavisnike, koji čim se probude gledaju šta ima novo, željni svežih pikanterija i gadosti koje se bez cenzure svakodnevno sipaju po nama.
View this post on Instagram
■ Sumnjam da ti to radiš.
– Borim se. Stalno sam u iskušenju da izbrišem sve društvene mreže. Ipak, odustanem ali nisam siguran do kada cu izdržati. Za sada se trudim da ih koristim za svoj posao, neke lepe priče, za humanitarne akcije… Mislim da smo previše ogrezli u self marketing, u jednu veliku predstavu. Ne bavimo se se sobom, ljudima oko sebe, na kraju krajeva suštinom. Ljudi više nemaju osećaj šta je ispravno, a sta pogrešno, živi se bez osećaja, mere, stida i bez empatije. Sve je do te mere dobilo oblik zabave, da se više ne zna šta jeste, a šta nije ispravno.
■ Šta misliš u kom pravcu nastavljamo?
– Ne u dobrom, ali svestan sam da će dobro uvek da pobedi zlo i da je ovo samo ciklus. Sve ide u krug.
■ Verovatno znate koliko je ljudi, posle snimanja pesme sa uličnim sviračem Milanom Balinovićem, reklo ili pomislilo “za ovo moraš biti ozbiljan šmeker“.
– Posle objavljivanja snimka iz Skadarlije dugo nisam mogao da shvatim šta se dešava. Gledao sam ga bezbroj puta i dalje ne kapirajući o čemu je reč, sve dok nismo počeli da čitamo komentare. Dan i noć, koji su mu prethodili, bili su obojeni dobrom energijom. Bila je to jedna od onih večeri sa prijateljima koje se pamte i koje nemaju cenu, a na samom kraju se dogodio susret sa uličnim sviračima.
Bezbroj puta sam ponovio da ničega ne bi bilo da Kristina nije krenula sa mnom i okom kamere uhvatila taj trenutak. Retko kad krene negde gde će biti slikanja, jer to ne voli, a tada je s razlogom bila tu… Smatram da je Milanu i meni bilo suđeno da se sretnemo baš na tom mestu i da napravimo nešto lepo.
Kada sam počeo da ga tražim da bih mu predložio saradnju, usput sam saznao njegovu priču, koliko vremena provodi na ulici, koliko mojih pesama svira, da mu je bila želja da se upoznamo, pa čak i da je bio na mom koncertu u Sava centru par meseci ranije. Pritom, danima se vodila polemika da li da na repertoar vratimo pesmu “Nisu mi dali da te volim“, jer imamo previše balada, a to je jedna od mojih najvećih.
Što kaže Paolo Koeljo “Ako nešto dovoljno jako želiš, ceo svemir se uroti da ti pomogne”. To je kao molitva, toliko je želja i dobre energije poslato k’a nebu da je za obojicu moralo ispasti ovako…
■ Kažeš “kao molitva“. Da li si oduvek bio okrenut veri?
– Još kao dete sam imao neki svoj način komunikacije sa Bogom, te su moje čiste dečije molitve bile uslišene čim bih sklopio dlanove i zatvorio oči. Bilo je toliko jednostavno i lako. Često sam molio da stane kiša kako bismo mogli da igramo fudbal, a moje društvo je znalo kome da se obrati. Kasnije je moja vera sazrevala zajedno sa mnom i kroz mnoge divne ljude i prijatelje koje mi je život, slobodno mogu reći poklanjao. Očvrsnuo sam u veri, trudeći se da svoj život živim kao dobar čovek i hrišćanin.
Postoji toliko situacija koje te prosto naviknu i osveste na postojanje Boga, da shvatiš da nismo sami i da je ovaj život samo jedan dug put ka onom pravom, večnom životu, gde se duše samo presele u neki čistiji i mirniji svet i gde ćemo se svi ponovo okupiti. Uvek se setim blaženopočivšeg Patrijarha Pavla i njegovih reči: „Kad se čovek rodi celi svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da kad umre celi svet plače, a samo se on raduje.“
View this post on Instagram
■■■ Intervju je rađen za Lepotu i zdravlje
