Jutros je Instagram algoritam zaključio da želim da vidim rils gudačkog kvarteta Pandora, u kome oni sviraju tri pesme – Bella ciao, The winner taket it all i Tri poljupca hoću ja. O “poljupcima“ (i ne samo njima) ćemo opširnije pisati drugom prilikom, a danas želim da pažnju posvetimo pesmi Bella ciao.
Mada smo je svi čuli i poletno pevali (s manje ili više sluha) bezbroj puta, tek prošle godine sam se pozabavila pričom o njoj. Bilo je to početkom aprila, kada je David Martelo svirao Bella Ciao tokom blokade mostova u Nišu. Ko bi rekao da je od tada
prošlo godinu i po, ali hajde da “upoznamo“ jednu od najpoznatijih svetskih pesama.
View this post on Instagram
■ Većina ljudi zna verziju priče u kojoj se italijanski partizan, pred polazak u rat, pozdravlja sa devojkom i moli je da, ako pogine, njegov pepeo pospe u brdima, gde će nići cvet. Međutim, za kompletnu priču je potrebno da se vratimo na sam kraj XIX i početak XX veka, u dolinu reke Po.
Na pirinčanim poljima, koja u tom delu zemlje postoje još od XV veka, najteže poslove su uglavnom obavljale sezonske radnice, koje su zvali mondinama (od italijanske reči mondare – čistiti). Od jutra do mraka, bosonoge, u vodi koja im je sezala do ispod kolena, savijenih leđa, čupale su korov i presađivale stabljike pirinča. Njihov položaj je tek od 1906. počeo da se menja na bolje, a što se pesme tiče, svojevremeno je etnomuzikolog Roberto Leydi zaključio da je melodija stigla iz južnotirolske pokrajine Trident, te da je preuzeta iz dečije pesmice.
■ Mogu se naći podaci da je originalna verzija nastala u okolini Milana, a naslov joj je Bella ciao de la mandine. Veoma dugo se verovalo da je partizanska verzija nastala tako što je preuzet tekst mondina i prilagođen ratnicima. Međutim, kasnija istraživanja italijanskih istoričara su pokazala da je verzija mondina napisana posle Drugog svetskog rata.
U svakom slučaju, obe imaju korene u italijanskim narodnim pesmama iz devetnaestog veka.
■ U novi život, sa modifikovanim tekstom, krenula je između 1943. i 1945, a prvi put je javno izvedena u leto 1947. na Svetskom demokratskom festivalu omladine u Pragu. Šira popularnost stiže 1963, kada je snimio Iv Montan, a planetarnu slavu stiče tokom studentskih protesta 1968.
■ Na području bivše Jugoslavije starije generacije pamte scenu iz filma “Most”, u kojoj Boris Dvornik, koji tumači lik italijanskog partizana, pevuši “Bella ciao”, a mlađi čim čuju dobro poznate taktove pomisle na Netflixovu seriju “La casa de papel”.
■ Svirali su je mnogi muzičari širom sveta – od horova do Manu Čaoa. U bivšoj Jugoslaviji bile su aktuelne pank obrade bendova KUD Idijoti i Goblini, a poznata su i izvođenja Gorana Bregovića.
Uz zvuke “Bella ciao” sahranjena je Jovanka Broz, nekadašnja prva dama Jugoslavije. Nezaobilazni je deo mnogih političkih skupova, čak i desničarskih partija, a podjednako je neobično što se neretko čuje i sa tribina na kojima se nalaze navijači koji ne dele vrednosti koje pesma simboliše.
■ Možda sve što sam napisala staje u pasus, koji sam pronašla na sajtu “Velike priče“: „’O Bella ciao’ je putovanje među ulične svirače i borce, graničare i veterane, hrabre žene, šansonijere, prevodioce, putovanje u kafane i na sahrane. Putovanje koje nudi novi doživljaj sa svakim novim početkom. I onim rečima koje podsećaju na uspavanku, ili scenu iz prošlosti.”
