Pre par dana sam na “Beleškama sa psihoterapije“ pronašla dva veoma zanimljiva posta o prijateljstvu. Za razliku od emotivnih eveza, za koje stalno čitamo “uputstva“ kako ih treba “održavati“ i unapređivati, o čuvanju prijateljstava se retko govori.
Čini se da ih podrazumevamo, da mislimo da mogu da se prekinu samo ako se desi neka ozbiljna svađa ili izdaja, ali nije baš tako. I njih treba “zalivati“. Zato vredi pročitati šta kažu psiholozi…
View this post on Instagram
■ ■ ■
Prijateljstvo počinje da se raspada onda kada se ozbiljno poljuljaju stubovi nosači ove vrste odnosa – iskrenost, recipročnost i uzajamnost, bliskost.
Iskrenost – da mogu da verujem tebi i onome što dolazi od tebe
Recipročnost i uzajamnost – da nisam jedina osoba koja “nosi“ ovaj odnos
Bliskost – da možemo da budemo zaista ono što jesmo u prisustvu drugog
Nije nužno problem u tome što se u nekim stvarima ne slažemo, u tome što se manje viđamo, niti u tome što smo različiti. Prijateljstvo sve to može pregurati. Mnogo teže prijateljstvo preživljava onda kada više ne možemo da budemo iskreni, uzajamni i bliski. Šta to zapravo znači?
■ ■ ■ Iskrenost
Istraživanje o osobinama koje ljudi najviše cene kod prijatelja konzistentno pokazuju da je iskrensot na prvom mestu, a uz nju se vezuju i etičnost, prijatnost i dostupnost. Iskrenost znači da će nam osoba reći istinu o sebi, a kada je potrebno, na dobronameran način, i istinu o nama.
Teško je biti blizak sa nekim sa kim stalno moramo da čitamo između redova. Da li je ljuta? Da li mu je stalo? Da li ovo stvarno misli? Poverenje počinje tamo gde ne moramo stalno da nagađamo.
Kada je u pitanju istina koju će nam prijatelj reći o nama, valja se podsetiti da iskrenost ne znači brutalnost. Dobar prijatelj nije osoba koja će nam “sasuti istinu u lice“ kad joj/mu se pruži prilika. Iskrenost, bez obzirnosti prema drugome, nije gradivna i razvojna već destruktivna osobina.
Prijateljstvo traži istinu udruženu sa empatijom.
■ ■ ■ Recipročnost i uzajamnost
Potrebno nam je da znamo da nismo jedini koji “nose“ prijateljstvi odnos. To ne znači da svaki dan mora biti 50:50. Nekada jednoj osobi treba više podrške, nekada druga prolazi kroz težak period. Nekada se jedva čujemo i to nije problem – problem nastaje kada postoji nesrazmera u posezanju za drugom osobom i održavanju kontakta, pružanju i primanju podrške i prostoru koji svako u odnosu zauzima.
Kada jedna osoba uvek prva zove, predlaže viđanje, pita kako si, pamti šta ti se događa, razume i čeka, a druga se samo odaziva, onda odnos možda još uvek postoji, ali uzajamnost počinje da nestaje. Isto tako, kada jedna osoba hronično postane primalac sve nege, podrške i razumevanja u odnosu, dok istovetne potrebe, preferencije i granice druge osobe ne bivaju uzete u obzir – i ovde polako nastaje disbalans u recipročnosti i uzajamnosti. (I ovde smo sigurno svi “brljali“, onda kada smo bivali obuzeti trenutnim problemima i zanemarivali potrebe prijatelja.)
■ ■ ■ Bliskost
Bliskost podrazumeva da možemo da budemo ono što zaista jesmo jedno pred drugim. Možemo nekoga poznavati i dvadeset godina, a da nikada ne načnemo temu o tome kako se zaista osećamo, šta nam se događa u životu ili između nas samih.
Bliskost počinje onda kada razgovor prestane da bude samo razmena informacija. Ne samo “šta ima“ nego i “kako si stvarno“. Ne samo da znam ŠTA ti se događa, nego i da znam KAKO TI JE dok ti se to događa.
Takođe, kao i u svakom bliskom odnosu, ranjivost je ta koja gradi istinsku intimnost i bliskost, a ona zahteva rizik da nekad kažemo i: „Ne slažem se sa tobom“, „Ovo nije bilo u redu“, „Je l’ možemo da se nađemo, trebaš mi“, „Plašim se“. Takve rečenice nose rizik, ali bez tog rizika teško nastaje prava bliskost. (I ovde brljamo, najčešće iz samozaštite – ne otvaramo se i ne pokazujemo sebe u potpunsoti, ne bivamo oni koji zaista jesmo“.)
Prijateljstva ne prestanu da funkcionišu zbog jednog velikog događaja, već se tokom vremena i postepeno gase – zbog manjka iskrenosti, manjka uzajamnosti i recipročnosti, manjka stvarne bliskosti, sve dok ne ostane samo sećanje na odnos koji je nekada funkcionisao. Nije stvar u tome “ko je kriv“. Možda je bolje pitanje – zašto smo prestali da budemo iskreni jedni prema drugima? Zašto nismo zajednički “nosili“ odnos? Kada smo i zašto prestali da budemo autentični u odnosu, zaista se otvarali, bivali ranjivi, negovali bliskost?
Bez svesti o neophodnosti nege prijateljstva nije zagarantovano da će ono samo od sebe opstati, bez obzira na staž, divne uspomene i kompatibilnost, a nega počiva na tri osnovna stuba nosača – iskrenosti, uzajamnosti i bliskosti.
View this post on Instagram
Kako biti bolji prijatelj ili makar pružiti šansu da se prijateljstvo razvija?
ISKRENOST – Mogu li podneti nerpijatnost saopštavanja istine o sebi ili drugoj osobi? Mogu li biti osoba kojoj se veruje i na koju se može osloniti? Mogu li to potražiti i u drugoj osobi?
RECIPROČNOST I UZAJAMNOST – Mogu li paziti i na svoje i na potrbe svog prijatelja?
BLISKOST – Mogu li pokretati dublje razgovore i pustiti da i druga osoba upozna pravog mene, sa svim vrlinama i manama?
