Večras mnogi naši ljudi osluškuju eho mađarskih izbora, pa sam pomislila – što ne bismo napravili plan za neko lepo putovanje u tu zemlju. Odmah sam se setila četiri divna dana provedena u Pečuju, pre četrnaest godina i rekla – mogla bih opet tamo.
■ Mada je peti grad u mađarskoj, Pečuj i njegovih skoro 140.000 stanovnika imaju energiju mnogo manjih mesta. Kad dođete u njega, odsustvo gužve na koju smo navikli, toliko vam prija da poželite da što duže ostanete.
2010. je zasluženo bio evropska prestonica kulture, a mesta koja treba videti toliko je mnogo da neću ići od jednog do drugog, jer sam sigurna da ćete proguglati pre no što krenete na put.
■ Ako idete u većem društvu odličan orijentir je Gazi Kasim pašina džamija, koja se nalazi na Sečenji trgu. Ona je primer koliko istorija može da bude ćudljiva – prvo je bila crkva, pa su Turci posle btike na Mohaču od nje napravili džamiju, a onda su je Mađari nakon oslobođenja od Turaka ponovo pretvorili u crkvu. Međutim, neki elementi džamije su zadržani, pa tako u unutrašnjosti postoji i raspeće i natpisi iz Kurana, a na vrhu kupole stoje i krst i polumesec.
View this post on Instagram
Žitelji Pečuja će vam s ponosom reći da je to prava simbolika njihovog grada, koji odiše tolerancijom i različitostima. Uostalom, baš zbog toga su na samom kraju dvadesetog veka dobili titulu “Grad mira”.
■ Žolnai četvrt, koja zauzima pet hektara, nalazi se na prostoru nekadašnje fabrike čuvene keramike. Danas je to miks prošlosti, umetnosti i savremenosti. Fabriku je osnovao Mikloš Žolnai 1853. godine. Vrlo brzo je postala veoma popularna širom sveta, što je sasvim razumljivo kad se zna da je kvalitet proizvoda bio veoma visok.
Četrdeset godina kasnije počeli su da proizvode porcelan, a njihovi proizvodi su ulepšali fasade u mnogim gradovima Austrougarske, a kasnije i sveta. Beograđani ih svakodnevno gledaju na hotelu Moskva, Subotičani na gradskoj kući, rajhlovoj palati i sinagogi, Vrščani na Vladičanskom dvoru…
■ Grad se može nazvati evropskom “prestonicom rukavica”. Priča je počela još 1762, kada se u Pečuju nastanio majstor za izradu rukavica Peter Ranolder. Mnogo godina kasnije, prestiž u svetu rukavica gradu je donela fabrika Hemerli. Nacionalizovana je 1948, a ta nova fabrika je osamdesetih godina prošlog veka proizvodila tri miliona pari rukavica godišnje.
Rukavice iz Pečuja mogle su se, kao aksesoar, videti na revijama najprestižnijih brendova i svetskih zvezda. Danas postoji niz radnjica u kojima možete da kupite rukavice, koje u potpunosti opravdavaju “hajp” koji ih prati vekovima. Pazite, samo, da nedelju dana posle povratka kući ne izgubite jednu, kao što se meni desilo.
View this post on Instagram
■ Ako volite romantične gestove, poput “katanaca ljubavi”, u Pečuju ćete imati gde da ih okačite. Postoji, čak, priča da je ideja rođena o njihovom kačenju na ograde rođena baš u ovom gradu.
U Pečuju je bila jedna od značajnijih kasarni u vreme Austrougarske, a kad su vojnici odlazili na zadatke nosili su svoje stvari. Kasete, u kojima su ih držali, ostajale su prazne, a da se po povratku ne bi pitali gde su im ključevi od katanaca, i njih katance su kačili na ogradu koja je bila vrlo blizu.
View this post on Instagram
■ Oni koji dobro znaju Pečuj reći će vam da njegovo srce nije na glavnom gradskom trgu, već u uličicama koje ćete otkrivati tokom svake nove šetnje. U njima su galerije, kafei, mali hoteli, radnjice…
