Kada smo radile rođendanski intervju, Jelena Jovičić je u jednom trenutku rekla da joj se zbog bezbroj obaveza knjige gomilaju na stolu, gde čekaju letovanje, kada će ih pročitati. Istog trenutka sam pomislila – što ne bismo napravili priču baš o tim knjigama, koja može da bude i svojevrsna preporuka.
■ Koje knjige će uskoro krenuti s tobom na put?
– ‘Čovekova potraga za smislom’ (Viktor Frankl), ‘Živeo sam hiljadu godina’ (Nenad Gugl), ‘Semper idem’ (Đorđe Lebović), ‘Hamlet u paviljonu broj 6’ (Goran Marković), poezija Borisa Pingovića – ‘Odbegle boje’, ‘Čubrina 3a’ i ‘Da ništa priznao ne bih’, ‘Muzikom do duše deteta (Selena Trifunović).
Nije ih malo, ali sve ih nosim na more. Počinjem od Gorana Markovića, pa ‘Semper idem’…
View this post on Instagram
■ Da li je Goran Marković na prvom mestu zato što ste prijatelji?
– Nije isto kad čitaš delo pisca kog ne poznaješ i kad znaš kakav je kao ličnost i kako rezonuje. Jedva čekam da pročitam Hamleta u paviljonu broj 6. Nisam baš srećna što to do sada nisam uradila, ali mi je neprihvatljivo da pročitam par strana, pa napravim dve nedelje pauze i onda nastavim. Volim da me knjiga “udari“, pa da posle mislim o njoj.
■ Poslednja knjiga koja te je “udarila“?
– To je knjiga ‘Imati hrabrosti ne svideti se drugima’, koju su napisali Ičiro Kišimi i Fumitake Koga. Teška je, filozofska, nekoliko puta sam je “načinjala“, a onda sam je pročitala “iz cuga“. Zaista me je “udarila“, mada mi se neki pogledi pisaca ne dopadaju.
Kad je pročitaš do kraja shvatiš da imaš hrabrost da se ti ne dopadneš njima, ali sam zahvaljujući njoj došla do samospoznaje. Mnogo mi je pomogao da dođem do stanja u kojem me ne zanima tuđe mišljenje. To je velika stvar.
Kad u svoja četiri zida mislima pričaš sa sobom, uvek si iskren. Ne možeš da lažeš sam sebe, čak i ako pokušavaš. Pod uslovom da si mentalno zdrav, koliko god se trudio da sebe lažeš – ne možeš. Svestan si ko si, šta si, koje su tvoje vrline i mane, pa učiš da ih prihvatiš i živiš sa njima, jer svi ih imamo.
