Pre par meseci sam na nekoliko portala naišla na spisak najprodavanijih igračaka svih vremena u celom svetu. Kao što se moglo i očekivati, na prvom mestu je Barbika, a slede: Hot Wheels automobilčići predstavljeni 1968, Rubikova kocka, Cabbage Patch Kids, Lego, Beanie Babies, plišani meda, Tamagoči, jo – jo, figurice Nindža Kornjača, Pokemon karte i figurice.
To mi je dalo ideju da sagovornike pitam – koja im je igračka bila najdraža kad su bili mali.
ANĐELA JOVANOVIĆ
View this post on Instagram
– Barbika. Tada smo jako bili u Barbika fazonu. Zapravo, omiljena mi je bila kartonska kuća za Barbike, koju mi je mama napravila. Spojila je četiri-pet malih kutija, koje su bile kao različite sobe, a svaku od njih je oblepila drugačijim ukrasnim papirom. Bila je to šarena kuća za Barbike
DŽEJLA RAMOVIĆ
View this post on Instagram
– Od toliko igračaka koje sam imala najdraži mi je bio medo iz Linolade. Dobila sam ga prilikom neke kupovine. Njime sam bila opsednuta, bukvalno, a imam ga i danas.
TIJANA BOGIĆEVIĆ
View this post on Instagram
– Barbika, ali za to je vezana jedna anegdota još iz vrtića. Devojčice, koje su imale Barbike, donosile su ih u vrtić. Na kraju dana bi stale u krug, držale svaka svoju Barbiku i pevale neku pesmicu. Budući da je tada nisam imala, kod kuće sam pronašla najmanju tj. najmršaviju lutku i donela je. Kad je došlo vreme za pesmicu uzela sam je i stala u red poslednja. Međutim, njima nije promaklo da ne držim Barbiku, pa su me izbacile iz svog kruga. To je meni toliko teško palo da sam se svima, a naročito mojoj babi Nakici, popela na glavu da mi kupe Barbiku. Na kraju sam ih imala petnaest, ali nisam sigurna da mi je to pomoglo da izlečim traumu iz vrtića
NATAŠA NINKOVIĆ
View this post on Instagram
– Jedna mala kuhinja i kola hitne pomoći, koja sam stalno vozila po balkonu. I danas na njih imam uspomenu, u vidu ožiljka na bradi, koju sam rasekla.
NIKOLINA MILOSAVLJEVIĆ
View this post on Instagram
– Moja najdraža igračka nije igračka, već maramica od posebnog materijala (svilenkaste strukture). Naime, kada sam bila beba, roditelji su me ostavljali u krevecu da se sama uspavam, pa sam ja, tražeći utehu, slučajno dohvatila zavesu koja je stajala uz moj krevetac, i taj svilenkasti materijal je meni bio “prelazni objekat“ koji mi je nudio utehu i tako sam uspevala da se uspavam.
Kada su moji roditelji shvatili na koji način se uspavljujem i umirujem, morali su da seku parče od te zavese i stavljali su mi ga oko vrata da mogu da se umirim svaki put kada se uznemirim. Tu maramu oko vrata sam nosila sve do 3 godine života (a možda i malo kasnije), i sama sam je odbacila na kraju. Ona je meni predstavljala nešto slično kao nekoj deci cucla ili plišani meda.
DANIJELA DIMITROVSKA
View this post on Instagram
– Plišani panda i ćebence, koje sam vukla gde god stignem. Naravno, panda nije uspeo da opstane, ali kao uspomenu na njega moj prijatelj Danijel mi je kupio novog plišanog pandu, koji je stalno u kolima.
RADA ĐURIĆ
View this post on Instagram
– Jedna divna lutka, koju i sad vidim u mislima. Nisam se mnogo igrala lutkama, ali nju sam jako volela, možda zato što sam je dobila od strine. Doduše, strina je bila bolja prema bratu, ali sam je ja doživljavala kao “veliku strinu“. Kad rasteš uz starijeg brata, normalno je da su važni i klikeri. Doduše, malo je i do karaktera…
Nikada nisam bila “devojčica“, već više “dečak – devojčica“ ili “devojčica – dečak“. Volela sam ja svoju ženstvenost i da nosim haljine i suknje, ali karakter… Uvek sam bila “ortak“. Zato i nisam bila drugačije shvaćena, a nikad nisam umela da “trepćem“. Ne znam ni danas. Moje žensko treptanje se završavalo namigivanjem. ☺ To me je opredelilo u detinjstvu, mladosti i danas.
