Mnogo pesama kruži internetom, bezbroj stihova se svakodnevno deli na storijima, ali imam utisak da postoje tri pesme koje su ljudima posebno drage. Upravo zato sam pomislila da bismo kratkim pričama o njima mogli da obeležimo Svetski dan poezije.
“Ne daj se Ines“
Ni AI ne bi mogla da izračuna koliko je puta Rade Šerbedžija izrecitovao pesmu “Ne daj se Ines“, a prvi put je objavio 1974. godine. Mada je jedan od njegovih zaštitnih znakova, nije je on napisao, već Arsen Dedić.
Oduvek je bilo jasno da ju je posvetio svojoj mladalačkoj ljubavi, ali je bilo pitanje da li se ona zaista zvala Ines. Bilo je tekstova u kojima se tvrdilo da je ta Ines, koju
svi znamo, Splićanka Ines Barezi, ali je Arsenov intervju objavljen početkom sedamdesetih, dao drugačiji odgovor. Cenjeni kantautor je rekao da to nije pravo ime devojke koju je voleo, kao ni mnogi drugi podaci u pesmi. Nikada nije stanovao u ulici Proleterskih brigada, ali je istina da je bio podstanar i da je imao gazdaricu.
Tom prilikom je rekao da imena u njegovim pesmama obično skrivaju neka druga, a da šifru koja vodi ka njima samo on zna. Pesma je posvećena njegovoj mladosti, konkretno periodu između 1957. i 1962, a definitivno je uobličena tek 1970.
View this post on Instagram
“Čekaj me i ja ću sigurno doći“
Igrom slučaja većini nas je i ova pesma ušla u srca u verziji u kojoj je govori Rade Šerbedžija. Delo je ruskog pisca Konstantina Simonova, koji je godinama bio zaljubljen u veoma lepu i popularnu glumicu Valentinu Serovu. Budući da je bila srećno udata, činilo se da će ta ljubav ostati neuzvraćena, ali je njen suprug poginuo 1939. Sledeće godine se desilo sve o čemu je pisac godinama maštao, ali je ubrzo mobilisan i poslat na front kao ratni dopisnik.
U jeku borbi, 1941, uveren da se kući neće vratiti živ, našao je način da Valentini i posle svoje smrti kaže koliko je voli. Napisao je pesmu “Čekaj me“, koja je sve vreme bila u džepu njegove uniforme. Međutim, sudbina se pobrinula da se vrati kući i oženi Valentinom. Nažalost, njihova ljubavna priča nije trajala “dok ih smrt ne rastavi“, ali to je već drugi deo priče.
View this post on Instagram
“Besmrtna pesma“
Da je Miki Antiću baš ova pesma bila posebna govori podatak da je, neposredno pred smrt, u junu 1986, na ceduljici napisao da na sahrani ne želi govore, već da bude pročitana “Besmrtna pesma“.
Nema misterije ni uzbudljivih priča o njenom nastanku, ali je zanimljivo čuti šta je prethodilo objavljivanju zbirke “Plavi čuperak“.
Mada se tri puta ženio, Mika Antić je celog svog života imao specifičan odnos sa prvom suprugom. Kada su se razveli ona se preselila u Beograd, a on je kad god bi dolazio u grad, u jednom parku, u jednom drvetu, ostavljao papire na kojima su bili stihovi ili pisma. Kada ih se mnogo nakupilo, upitala ga je – zašto ih ne objaviš? I, objavio ih je.
