Kada ste dugo novinar, pa zajedno s kolegnicom pokrenete portal, pitate se da li da objavljujete samo razgovore i reportaže koje ste sami uradili ili i delić nečeg što ste čuli u nekom podkastu ili pročitali na Instagramu.
Onda sam pomislila – niko od nas ne može da odgleda i odsluša ni deset posto svega što nas zanima, pa što ne bismo napravili skraćene verzije tih priča. Sve ovo pišem zato što mi se jako dopalo ono što je Milan Marić ispričao u emisiji “Tabu“, koja se emituje na Insajder televiziji, a vodi je Milan Nikolić. Evo inserata iz tog razgovora…
View this post on Instagram
O pravu na grešku…
Koliko god bili osvešćeni, zapravo se plašimo greške. Imamo osećaj kao da ćemo, ako pogrešimo, ispasti iz ciklusa koji će početi da se dešava mimo nas. Taj pritisak, koji svako od nas oseća u manjoj ili većoj meri, iz ovih ili onih razloga, sužava tvoje polje delovanja. S druge strane, utiče i na tvoje razmišljanje o sebi, svom životu i onome šta zapravo želiš, jer si fokusiran na to da ne napraviš grešku koja će te izbaciti iz vozića zvanog uspeh. Ako se to desi bučeš luzer, koji će ostati po strani i čekati.
Naučnici tvrde da je koncept dosade blagorodan i neophodan, od najranijeg perioda preko zrelog doba do kasnijih godina. Najkreativnije i najzanimljivije stvari su, zapravo, dolazile iz dosade. Kada ste sebi dopustili da vam bude dosadno, a da nemate osećaj da gubite vreme? U poslednje vreme to pitanje sebi sve češće postavljam. Imam osećaj da smo nasilno ugurani u princip – ne smeš da gubiš vreme, ti si taj spartanac, ti si lav koji mora da se bori, od tebe sve zavisi… To je
strašan pritisak na tebe, kao pojedinca, kojim god poslom da se baviš. To te gura u beskrupuloznost, u to da ne čuješ ljude, da kršiš neka osnovna pravila civilizacije…
Humanistički pristup, to što ćemo da jedni druge čujemo i razumemo, da zaustavimo svoje nagone naspram drugog bića, da sami sebe ukrotimo, da sami sebi postavimo granice – to je održalo ljudsku civilizaciju. Mi i dalje imamo oblike humanističkog pristupa, jer ipak svog takmaca ne gazimo kolima, ali pokušavamo da to uradimo na milion drugih načina. Sve to stvara taj pritisak “ti ne smeš da pogrešiš, ti imaš jedan život, ti moraš ovo ili ono, svaki dan je tvoja šansa, ako se jednog
dana odmoriš možda si propustio svoju životnu šasu da napraviš uspeh, a šta je uspeh – uspeh su milioni“. Koji milioni? Odakle milioni? Nema veze, oni su tu, oko nas, samo ih mi ne vidimo.
Ti tako mučen ne možeš ni da spavaš, ni da se odmoriš, ni da se posvetiš sebi i ljudima oko sebe, ne možeš ni da promeniš društvo ako shvatiš da tu više ne pripadaš. Ne možeš, zapravo, da napraviš bilo kakav temeljan napredak, jer si zarobljen strašnim pritiscima. Mislim da je to princip koji, koliko god se opirali, svi imamo u razmeri od 20 do 80 posto.
O besomučnom trčanju na “traci koja ubrzava“
Apropo društvenih mreža i celog koncepta… Imamo fizičke terapije, psihološke, kratke “retreat“- ove, sugestije “nemoj da jedeš“, “jedi ovo“, “idi onamo“, “radi ovo“… Sve to treba da te spase da ne “pregoriš“, je l’ tako? Mi smo, zapravo, na putu koji nas sagoreva i uništava, a onda se pojavljuju nove stvari koje nam samo malo produžavaju šansu da budemo na tom putu.
Trčimo, treniramo, šetamo, sve je to u redu, ali da li je u službi našeg zdravlja ili da što duže izdržimo da trčimo na toj sumanutoj traci koja svakog dana sve više povećava brzinu?
View this post on Instagram
Šta je danas uspeh?
Koliko god imali svest o tome da su možda postavljene pogrešne premise uspeha, da je to potpuno spušteno na nivo gladijatorske arene u koju ulaziš hteo ili nehteo, taj princip počinje da utiče na svakoga. Pre trideset-četrdeset godina je ta vrsta borbe bila rezervisana samo za ljude koji su se usudili da idu putem javnih poslova – glumci, pevači, političari. Danas je svi vode, da li zbog pojave društvenih mreža ili su društvene mreže samo deo – sad već lagano ulazim na teren teorija zavere – šireg koncepta gubljenja individualnsoti.
Stalno imaš osećaj – još malo i biću srećan, još jedan korak i biću srećan. S druge strane se dešava apsurd, pa ljudi koje je taj sistem “spržio“, koji su jurili, sada idu drugim pravcem, ali istim putem. Na isti način, istim sredstvima propagiraju drugi ekstrem toga, takođe gradeći neku vrstu uspeha, ali uspeha kako su se vratili sebi.
Kad mislim o sebi, o svom poslu i karijeri, ja ne znam šta je to uspeh. To je kategorija koja više nije lako merljiva, koja se menja i postaje sve surovija. Delom zbog toga što sam pre više od desetak godina krenuo na terapiju, na neku vrstu rada na sebi, otvorio sam introspektivnu nišu sam sa sobom i na silu počinjem da sam sebe teram nazad.
Govorim sebi – ok, šta je to što ti želiš, baš ti takav kakav si, sa svim manama i vrlinama. Ne kažem da je to recept za bilo šta. Mislim da smo svi malo sluđeni i da niko sa sigurnošću ne može da kaže šta je danas uspeh.
View this post on Instagram
O odvajanju sebe od svojih uspeha i neuspeha…
To radim poslednjih godina, u trenutku kada sam probio nivo koji se opšte smatra uspehom. Koliko god mislio da sam iskusan i vešt, nisam klinac, imam trideset šest godina, shvatio sam da je to vrtlog koji te melje, vrti i upravlja tobom hteo ti to ili ne. Možeš da se koprcaš manje ili više ali on ide. Mislim da sam tek sada sve više shvatam da je uspeh percepcija mene u mojim očima i da je to, zapravo, jedina stvar na koju delimično mogu da utičem. Ponavljam, ono što me na temu uspeha najviše zbunjuje je to što ne umem da ga jasno definišem.
Šta je danas uspeh?
