Deca danas odrastaju uz tehnologiju gotovo od prvog dana. Telefon, tablet, pametna igračka ili aplikacija deo su njihovog svakodnevnog života, pa nije neobično što se često kaže da su nove generacije “digitalno naprednije“.
Ipak, veština korišćenja uređaja nije isto što i razumevanje tehnologije. Pravo pitanje je kako dete može da pređe put od njenog korisnika do nekoga ko ume da je koristi za stvaranje, istraživanje i rešavanje problema.
Osnove takvog načina razmišljanja mogu da se razvijaju veoma rano, već sa tri i po ili četiri godine. Ne kroz pisanje kodova i komplikovane zadatke, već kroz igru, pokret, LEGO kockice i edukativne robote, objašnjava Mina Ignjatović, osnivač Robo Zone.
View this post on Instagram
U tom uzrastu programiranje više liči na igru nego na ono što pod njim obično podrazumevamo. Dete uči da prati redosled koraka, povezuje uzrok i posledicu i razume da određena naredba dovodi do određene reakcije. Kada radi sa edukativnim robotom, rezultat svoje ideje može da vidi odmah – ako je pravilno osmislilo korake, robot će uraditi ono što mu je zadato.
Najzanimljiviji deo nastaje kada se to ne dogodi. Dete tada mora da se vrati na prethodne korake, pronađe gde je pogrešilo, promeni ono što je uradilo i pokuša ponovo. Umesto gotovog rešenja, dobija priliku da do njega samo dođe. Tako kroz igru razvija koncentraciju, strpljenje, logičko razmišljanje i sposobnost rešavanja problema.
Istovremeno uči važnu lekciju o greškama. One nisu znak da je zadatak završen neuspehom, već deo procesa koji vodi do rešenja.
Takav pristup ostavlja prostor i za dečju kreativnost. Odrasli često unapred procene da je neki zadatak previše komplikovan za određeni uzrast, dok dete može da mu pristupi na potpuno drugačiji način i pronađe rešenje koje njima ne bi palo na pamet. Zato je važno omogućiti mu da istražuje, pokušava, greši i samo traži put do odgovora.
View this post on Instagram
Tehnologija kao alat, a ne samo zabava
Ista ideja može da se primeni i na svakodnevni odnos dece prema ekranima. Nije važno samo koliko vremena dete provodi uz telefon ili tablet, već i šta za to vreme radi. Pasivno gledanje sadržaja razlikuje se od korišćenja tehnologije za istraživanje, stvaranje i rešavanje problema.
Cilj zato nije potpuno skloniti tehnologiju iz detetovog života, već ga naučiti da je koristi smisleno – kao alat koji može da mu pomogne da nešto napravi, istraži ili nauči.
Sa razvojem veštačke inteligencije ta veština postaje još značajnija. Čak i malom detetu AI može da se objasni jednostavno, kao pametan digitalni pomoćnik koji je učio iz mnogo primera i može da pomogne da pronađemo odgovor ili napravimo nešto novo. Važno je, međutim, odmah dodati da i takav pomoćnik može da pogreši.
View this post on Instagram
Veštačka inteligencija zato ne treba da razmišlja umesto deteta, već da mu bude alat. Dete i dalje treba da postavlja pitanja, proverava odgovore i donosi odluke.
Prvi koraci u programiranju zbog toga ne moraju da izgledaju kao programiranje. Mogu da počnu igrom, robotom koji treba da stigne do cilja ili jednostavnim zadatkom koji iz prvog pokušaja nije uspeo.
Suština nije u tome da dete što ranije nauči da piše kod, već da počne da razume zašto se nešto dogodilo, kako može da promeni postupak i na koji način samo može da dođe do rešenja.
