Danas je Međunarodni dan pasa. Znam mnogo dragih ljudi koji imaju pse i, naravno, obožavaju ih, ali kad sam poželela da uradim “priču s povodom” prvo sam pomislila na Ivana Radojčića. U stvari, na Ivana i Krule. Ako makar letimično pogledate njegov Instagram profil biće vam jasno zašto.
Ja sam ga u štreberskom stilu detaljno pregledala i to počevši od 30. jula 2017. kada se, kako Ivan reče, Krule ušunjala u njegov život. Evo kako je izgledalo to ušunjavanje:
View this post on Instagram
– Moja priajteljica Maša je tog leta zbog posla bila na Fruškoj fori. Primetila je da u hotelu u kom je boravila imaju štene staro osam nedelja, jednu pravu veknicu ljubavi. Ljudi koji su tu radili nisu znali šta će s njim, a ono je noći provodilo u kavezu iza kontejnera, cvileći od straha, jer je okolo bila mračna šuma.
Maša se jako ražalostila i postavila ključno pitanje – da li biste vi uzeli bigla? Oduvek sam bio lud za njima, jer sam u detinjstvu imao kuče koje se zvalo Snupika.
Doduše, nije imalo ništa od bigla, osim tvrdoglavosti.
U tom trenutku sam menjao posao posle traumatične situacije, koja je bila na ivici mobinga. Ljudi u periodima intenzivnog stresa odbijaju nove obaveze, ali sam ja na intuitivnom nivou znao da će sve biti lakše i lepše kad Krule dođe. Tako je zaista i bilo. Ubrzo je svojim šarmom osvojila ne samo naš stan, već i ceo Voždovac.
View this post on Instagram
■ Kako je izgledao početak prijateljstva?
– Došla je uveče, a ja sam sutradan krenuo na jedan od poslednjih, tužnih dana na mom dotadašnjem poslu. Da, budući da je štene, ne bi napravila haos dok nas nema, stavili smo nisku ogradicu na kuhinjska vrata, koja su stalno otvorena. Računao sam da ima i hranu i vodu, da joj neće biti vruće, da ima gde da legne…
Međutim, kad sam krenuo ka izlaznim vratima ona je preskočila ogradicu, koja je po svakoj logici za nju bila previsoka. Čim je to uradila i krenula za mnom shvatio sam da je to posebno kuče, koje nikad neće znati granice ni u ljubavi, ni u igri, ni u nežnosti.
Sebi sam dao vreme do jeseni, da odlučim šta ću dalje da radim. Dani su bili topli, mešali su se mirisi letnjeg, “sočnog” vazduha i jesenje svežine. Krule i ja smo svuda išli zajedno. U to vreme je bila duga koliko i moja podlaktica. Tada je zavolela vožnju tramvajem, koji i danas obožava. Legne na poslednju platformu i uživa. Nas dvoje smo imali tri meseca nepodeljene pažnje, a onda je došlo vreme da ponovo počnem da privređujem.
Prvog dana kad je ostala sama u stanu izgrizla je unutrašnjost moje patike, a to nije uradila nikada pre i nikada posle. Time je pokazala šta misli o mom povratku u redakciju. Da stvar bude luđa i lepša, moj tadašnji posao je kratko trajao, a prvi sledeći koji sam prihvatio – podrazumevao je rad od kuće. Usledila je pandemija, ja
sam ostao home office lik, a Kruki je moja sekretarica.
■ Kako je dobila ime?
– Miki joj je dao to ime, jer je još pre no što je Maša dovela u naš život, sanjao da kuče treba da se zove Kruška. Ljudi, kad čuju njeno ime, kreću s pretpostavkama – da li je to zbog boje, da li zbog oblika ušiju, da li se ponaša kao da je pala s kruške… Šta god da kažu odgovorim “u pavu ste”, jer želim da misle da su pogodili.
Imam utisak da biglovi inspirišu ljude da im daju čudna imena, kao što uz jazavičare idu starinska, pa znam da se neki zovu Časlav ili Dragoslav. S onim njihovim njuškicama i kratkim nogama deluju ceremonijalno, pa im ta arhaična imena pristaju.
Biglovi su lucidna luckasta vrsta, kojoj “prehrambena” imena dobro stoje. Na društvenim mrežama sam primetio da se jedan zove Tofu, drugi Lemon… Budući da je ona s Voždovca to Kruška je preraslo u Krule. Najčešće koristim Kru, a kad me tokom šetnje ne sluša onda čuje dugo i značajno Kruškaaaa!
View this post on Instagram
■ Desi li se da se “posvađate”?
– Teško uspevamo da se naljutimo jedno na drugo, mada su oni tvrdoglava vrsta. Mojoj drugarici iz osnovne škole je bigl prokopao kožnu garniture za sedenje, sve do federa. Oni jesu lovački psi, imaju veoma mnogo receptora za mirise i neverovatno je koliko ih pamte, a njihova ljubav prema čoporu kom pripadaju je posebna priča. Vrlo često su anksiozni kad se odvajaju, jer su izuzetno vezani za svoje ljude.
Kruki stvarno ima lepu narav, ali da ne ispadne da je samo hvalim moram da ispričam epizodu sa internetom.
Pre par godina odjednom je postao neverovatno spor, a fotografije su se otvarale kao da smo u vremenu dial-upa. Danima sam zvao korisnički servis, a operateri su me uporno ubeđivali da je sve u redu. Petog-šestog dana sam im rekao da je moje strpljenje ogromno, ali da više ne možemo tako i zamolio ih da pošalju ekipu, koja će utvrditi gde je problem.
Čim su momci iz servisa videli Kruki rekli su mi – pokažite nam gde spava. Kad su pomerili ormarić koji je bio kraj njene korpice, ugledali smo kabl od kablovske, čija je
debljina dovedena malte ne na vlas kose. Naravno, bilo mi je neprijatno što sam ih zvao, ali je njihov odgovor bio – to nam se dešava nekoliko puta dnevno.
■ Više puta si konstatovao da nema boljeg psihijatra od psa koji ti liže lice.
– Odavno sam hteo da krenem na psihoterapiju, ali sam to učinio prošle godine, kada mi je umro otac. Ne želim da na bilo koji način umanjim značaj onoga što radi dobar psihoterapeut, ali postoji i nešto kao instant lek. Bez obzira koliko je dan loš, popraviće ga radost koju pas pokazuje kad zakoračite u stan. Recimo, kad treba da dugo putujem kolima osećam anksioznost, koju mi Kruki umanjuje. Kad krenemo na more mnogo sam sigurniji, a njoj je drago što se ne odvajamo.
View this post on Instagram
■ Ko je čuva kad baš ne možete da je vodite na put?
– U kraju postoji pansion za pse Zen, u kom rade divni ljudi. Pre no što sam ih upoznao zazirao sam od pansiona, ali Kruki s njima bukvalno sedi na sofi i gleda sportske prenose. 😀 Tretirana je kao član njihove porodice. Kao što mi volimo svoj posao, tako oni vole svoj i to se oseća, baš kao i kod veterinara.
■ Neko mudar je rekao, a ti zapamtio: “Cilj u životu mi je da budem tako dobar kao što moj pas misli da jesam”.
– To mi je i dalje veliki cilj. Nedavno, u podkastu Ružice Petronijević, nisam mogao da se setim fantastične rečenice Ivana Tokina iz knjige “Pas”. Svima preporučujem da je pročitaju, a pisana je iz perspektive psa, koji ima dorćolski, frajerski manir, mada je došao iz daleka.
Uz rizik da je pogrešno citiram: “Pas je najnežniji u svojoj brzini i najsnažniji u svojoj ljubavi.”. To je istina.
Ta njihova kombiancija nežnosti i snage i nas čini boljim ljudima. Šetajući sa psom pažljivije gledate ovaj grad. Ona zastane da nešto onjuši, a ja vidim divno drveće umesto da obratim pažnju samo na smeće ispod njega. Primetim lepu fasadu, a ne samo saobraćajnu gužvu. Ne samo da bih voleo da budem onoliko dobar kao što Krule misli, već da svet gledam njenim očima.
View this post on Instagram
