Nakon šetnje kroz Šangaj, bilo je jasno da se putovanje Vladimira Tasića po Kini tu ne završava – jer postoji jedno mesto na kom se priča naglo menja, a opet ostaje podjednako uzbudljiva. Ovog puta predstavlja nam Makao.
Makao je onaj trenutak kada iz futurističkog kineskog ritma zakoračite pravo u tragove Evrope, među pastelne fasade, miris portugalskih kolača i neonska svetla koja obećavaju sasvim drugačiju avanturu. Grad u kom se istorija i savremeni spektakl sudaraju na nekoliko koraka razdaljine deluje kao logičan nastavak Vladimirovog puta – samo sa još jednim pečatom, onim koji briše granice između kontinenata i stilova života.
Ovo je njegova priča.
View this post on Instagram
Ko bi rekao da te, kad si već tu u Kini, od Makaa deli samo jedna lagana šetnja preko granice. Jedna granica, dva sveta. Sa jedne strane blještava svetla visokih novoizgrađenih kineskih zgrada, a sa druge strane – Portugal. Isti ljudi, dve arhitekture, dva stila/filozofije života.
Tog jutra oko pola osam, zapucao sam kao svaki backpacker sa rancem na leđima i idejom da ću prepešačiti taj Makao za dan, i nazad u Kinu pre ponoći (promašio sam, jedva sam stigao da pređem preko ’grane’ par minuta pre zatvaranja, idem ispred sebe, da se vratimo na početak). Granica, pasoš, i ja. Ceo dan preda mnom, krećem.
Avantura počinje na Portas do Cerco, veličanstvenoj kapiji koja spaja kopnenu Kinu i Makao. Tu je odmah gužva, svako traži svoj autobus kako bi što pre stigao na odredište, a ja krećem pešice pravo pa gde stignem i ne sluteći da je ispred mene brdo, Njihovo ’Kale’, tvrđava Mong-Há.
Tu nailazim na prve tragove duge istorije i miris borovine. Uspon kroz istoimeni park je potpuni kontrast užurbanog grada, mir. Tvrđava iz 19. veka nekada je branila grad od potencijalnih invazija sa severa. Danas je to oaza zelenila sa koje se pruža pogled na guste stambene četvrti Makaa.
Autentični duh lokalnog života, penzioneri koji vežbaju tai-či i ja. Šetajući niz brdo dolazim do Univerziteta za Turizam. Ko li ga je stavio tu, baš meni na put… Suđeno, uđem. Mala odluka, jedan profesor i novi plan.
Makao ima dva dela. Nisam znao. Stari, kojim šetam i novi – ‘moderni’ (Las Vegas) sa druge strane mosta, ne može se peške preko. Bez brige ide bus, od granice do kazina, direktno. Ali staje i ispod brda, ‘Kaleta’ jelte… I to onaj 25 (Karaburma – Kumodraž, ko je iz Beograda znaće, a ko nije, dobro došli u Beograd, kadgod, uvek!)
Savet – popodne je gužva, sa te strane dosta ljudi iz Kine dolazi do kazina, pa je najbolje vreme za obilazak i ručak u odličnim restoranima od 12 do 15 časova. Novi plan – stajalište, bus, most, kazina i ja.
Pogled sa mosta Praia Grande je neverovatan, ne znate gde se Makao završava, a Kina počinje. Most spaja poluostrvo Makao sa ostrvima Taipa i Coloane. Tu vas dočekuje City of Dreams!
Ulica Cotai Strip i Azijski Las Vegas, kazino za kazinom.
Prvi je The Venetian okružen kanalom, perfektnim travnjakom i kupolom. Čim zakoračite unutra, zaboravljate da ste u Makau, kao da su vas teleportovali. Na ulazu muzej, u sledećoj prostoriji slot aparati, i jedna vrata levo. Tu počinje novi svet, nalazim se pored kanala gde gondolijeri pevaju serenade pod veštačkim nebom koje je uvek plavo.
Šetajući pored kanala, sa ciljem da se ne izgubim, prolazim kroz novi portal i sada sam u The Parisian, koji je odmah pored. Ko je znao da su povezani? Ja ne. Tražim izlaz kako bih video ulaz u hotel i repliku Ajfelovog tornja.
Ispod tornja je fantastična fontana, savršeno mesto za fotografisanje, pre nego što osetite duh Pariza u srcu Azije. Imaju i restoran u tornju, rezerviše se unapred. Atmosfera – kao u Parizu!
Sledeći u nizu Studio City. Ovaj kazino u rizort stilu je raj za ljubitelje filma i adrenalina. Njegova prepoznatljiva „osmica“ (točak koji je ugrađen u samu fasadu zgrade) dominira horizontom.
Tu se moja šetnja po kazinima završava, nazad na bus, pravac preko mosta na poluostrvo – prva stanica na jugozapadnom delu i Pomorski muzej (Museu Marítimo). Smešten na mestu gde su se Portugalci prvi put iskrcali, ovaj muzej priča priču o ribarskoj prošlosti Makaa.
Odmah pored je i čuveni A-Ma hram, po kojem je grad i dobio ime. Mesto gde se pomorska tradicija i portugalski šarm ukrštaju.
Odatle kreće moja šetnja uskim ulicama ka hotelu Lisboa, to je pravi „stari“ sjaja Makaa.
Hotel Lisboa i novi Grand Lisboa (koji podseća na zlatni lotus) su arhitektonske ikone koje dominiraju panoramom grada već decenijama. Pojavljuje se u sporednoj ulozi mnogih filmova.
Prolazeći malim ulicama sa zadnje strane hotela, primetio sam jedan izlog i Zlatnog Astronauta, Omega. Moram ući, ljubitelji satova će razumeti.
Kako se bližio kraj dana i sunce probijalo kroz oblake, zlatna fasada hotela je imala svoj momenat. Vreme je da se krene ka srcu starog grada i put granice. Sve bi to bilo tako da vremenski uslovi nisu imali nešto da dodaju.
Tako niotkuda, nebo je rešilo da nas osveži i uključilo kišu, monsun, poplavu. Kao da je rešilo da baš u tom momentu očisti i opere ceo grad. Našao sam zaklon u malom pasažu zgrade sa jednom devojkom koja je kao i ja bila zatečena pljuskom. Ona, pasaž, dvosed (koji je neko očigledno izneo da baci) i ja.
Dva sata pljuska, poplave niz usku malu ulicu, čavrljanja i instrukcija šta bi trebalo videti u Makau. Da, devojka iz pasaža je rođena u Makau, živi ‘nedaleko’ od lokacije gde nas je kiša zadesila. U Makau je sve ‘nedaleko’. Preporuka, Ruševine katedrale Svetog Pavla, pravo uz ulicu, tačno na mom putu ka prelazu, uz novo brdo. Kiša stala, idemo. Mislim da je jedan od najlepših mirisa, miris grada posle kiše…
Veče i Ruševine katedrale Sv. Pavla (St. Paul’s): Uspon stepenicama do najpoznatijeg simbola Makaa. Ovo mora biti nezaobilazna lokacija za sve koji posete nekadašnju koloniju Portugala. Iako je ostala samo fasada nakon požara u 19. veku, njeni detalji pričaju priču o susretu istoka i zapada.
Iako je prošlo tek možda pola sata od pljuska, ljudi sede na stepenicama, šetaju, pričaju, traže idealno mesto za fotografisanje.
Fasada katedrale kao da lebdi, bez napora, samo je tu. Kasnim… Sa druge strane od katedrale kroz uske uličice popločane prepoznatljivim portugalskim mozaikom (calçada) nalazi se Largo do Senado. Kupujem i preporučujem čuvene egg tarts (poslastice od jaja), prolazim pored pastelnih kolonijalnih zgrada, ovo nije Makao, opet sam teleportovan u Portugal.
Povratak na sever, bliži se ponoć, moram da stignem pre nego zatvore granicu… Ubrzavam korak kroz trgovačke ulice koje vode nazad ka Portas do Cerco. Svetla po zgradama se polako gase, svi odoše na spavanje, a ja žurim. Samo da nije gužva na granici.
Na momente primećujem divno uređene ulice, sve je čisto, svedeno, miriše na cveće. Ponoć prolazi, a ja nikako da dođem do granice… I ova mapa na telefonu, nisam prošao ovuda kada sam kretao u šetnju jutros.
Kraj ulice, Portas do Cerco ispred mene, stigao sam, dvadeset minuta posle ponoći. Imam celih deset minuta da se vratim nazad u Kinu. Šta sam žurio…
Mali savet: Obavezno ponesite udobnu obuću i razmenite novac odmah pri ulasku u Makao (tražite sitne apoene). Trebaće vam za autobus, jer se u autobusima ne vraća kusur, već se novac ubacuje u kutiju pored vozača prilikom ulaska na prednja vrata.
Krenite pripremljeni, isplanirajte šta sve želite da vidite i odvojite bar par dana za sve lepote Makaa.
