Mnogo ljudi voli Rovinj, ali je malo onih koji ga vole toliko jako kao Ivan Ivanović. Još je manje onih koji umeju da o njemu tako lepo govore kao on. Priču, koja je od prvog do poslednjeg slova posvćena ovom istarskom gradu, počinje rečenicom: „Ljubav s Rovinjom se slavi kao godišnjica braka“.
Sledeće godine će im biti jubilarna, dvadeseta godišnjica.
Rovinj je kao doktor Džekil i mister Hajd – ima dva lica i dve prirode. Jedno je turističko, letnje, a drugo je blago, divno, van sezone. To je grad koji ima 12.000 stanovnika, a 7.500 su efektivno u njemu. U sezoni je u Rovinju, svakodnevno, 40.000 ljudi. Sve je haotično, svi hoće da ga vide i slikaju, a lokalno stanovništvo se bori za svaki evro, jer im zima i preživljavanje zavise od tih meseci.
View this post on Instagram
Vajb je potpuno drugačiji. Od tolikog broja ljudi leti ne možeš da sagledaš koliko je Rovinj lep. Doduše, ja i leti nalazim način da uživam. Imam malu barku, pa otplovim.
Kada dođeš u Rovinj ili ćeš se u njega zaljubiti ili ništa nećeš razumeti. Ako se zaljubiš vraćaćeš se, čak i ako te ništa ne veže za njega. Dolaziš da bi bio tu. Nisu slučajno tamo stvarali toliki veliki umetnici stare Jugoslavije – slikari, pisci, glumci. Tu čovek, usklađen s prirodom, može da pronađe kreativni deo sebe za koji nije ni znao da postoji. Može da izvuče najbolje iz sebe i da se vrati u život, kao sa oporavka.
Od početka oktobra do sredine aprila grad je divota, koju je teško opisati. Sada je u Rovinju 16 stepeni, sija sunce i nema ljudi. Arhitektura je predivna. Čini ti se da hodaš kroz scenografiju filma. Gledaš šta su ljudi gradili vekovima, kako je Austrougarska uticala na to, posle Jugoslavija, pa Hrvatska.
Na Jadranu postoji mnogo starih gradova, ali ni jedan nije takav. U Rovinju rame uz rame stoje perfekcija i mana, a ljudi vole i jedno i drugo. Crpiš tu lepotu i
uopšte te ne zanuima da li zimi rade kafane i da li ima ljudi.
Šetnja starim gradom je jedno od najlepših iskustava koje možeš sebi da priuštiš, a onda odeš na obalu i gledaš divno more, pučinu, zalazak, sve bez gužve i galame. Jedeš u nekoliko kafana koje rade, a imaš i malu, lepu pijacu, s divnom ribarnicom i fantastičnom mesarom kod Serđa.
U Rovinju kuvam pet puta češće nego u Beogradu. Sve što hoću da naučim ili isprobam radim tamo. Imam dobre prijatelje koji su ugostitelji, pa od njih učim.
Znam sve kafane u kojima se dobro jede, ali zimi mnoge ne rade. Tada se saobraćaj odvija na relaciji hotel Adriatik – konoba Jure, otvorena je i Orka. Puntulina i Giannino su najbolji restorani u Rovinju, ali ne rade zimi. Postoje kafanice u koje vredi otići, neke su van grada, kao Trošt u Vrsaru, u koji često idem. To je izuzetan restoran. Odličan je i Stari podrum. Mada do njega voziš sat vremena, kod Mire mora da se ode. Alla Beccaccia u Valbandonu i Batelina u Banjolama su izuzetni restorani, ali takođe moraš da se voziš pedeset minuta od Rovinja. To je tamo najnormalnije, kao i da pešice pređeš dva kilometra, a u Beogradu to nikada ne radimo.
Sve je tamo drugčaije. Odeš i budeš drugačiji ti. To je fora.
U Rovinju sam proslavio i pedeseti rođendan. Poveo sam ljude koje volim da vide mesto koje volim. U njemu sam našao deo svoje ličnosti, koji ovde nisam uspeo da pronađem. Sve napete situacije, koje mi život donese, rešavam tamo. Odem sam par dana i vratim se sa rešenjem. Grad ti daje mogućnost da duboko uđeš u sebe i neometano razmišljaš o bitnim stvarima.
View this post on Instagram
