Verujem da kuće pamte. Neke čuvaju smeh, neke tišinu, neke odsustvo. Kuća Iva Andrića u Herceg Novom čuva mir.
Do nje dolazim laganim korakom, kroz deo koji diše sporije od ostatka grada. Nalazi se između muzeja “Mirko Komnenović“ i Njegoševe učionice u Crkvi Svetog Spasa.
Nema raskošnu kapiju, nema monumentalnost kakvu bismo možda očekivali od doma nobelovca, ali baš u tome je njena lepota. Skromna je, kao da ne želi da se nameće.
View this post on Instagram
Zastajem na terasi. Pogled puca ka Bokokotorskom zalivu. Sunce je blago, ali uporno, ono mediteransko koje obasjava, a ne prži. Razmišljam o rečenici u kojoj Andrić kaže da su se Milica i on odlučili za ovaj kraj zbog sunca. Sada mi to zvuči kao jednostavan, ali presudan kriterijum – birati mesto po svetlosti.
Kuća je podignuta između 1962. i 1963. godine, prema projektu beogradskog arhitekte i slikara Vojislava Đokića. Andrić je sa suprugom Milicom Babić u njoj živeo od 1963. do 1968. godine. Pet godina provedenih u Herceg Novom bile su za njih vreme mira i sreće.
„Kad smo razmišljali gde bismo na moru sagradili neku kućicu za odmor, Milica i ja smo se lako odlučili za Bokokotorski zaliv. Najviše nas je privuklo sunce“, govorio je Ivo.
Zamišljam ga kako sedi baš tu, na terasi. Možda sa knjigom u ruci, možda samo sa mislima. On, koji je pisao o mostovima, sudbinama, istorijama naroda – ovde je gledao more. I možda ćutao. Čini se da je baš ta ćutnja deo ove kuće.
Unutra me dočekuju fotografije. Na terasi, u bašti, na Šetalištu Pet Danica, u barci. Ne deluje kao udaljeni velikan, već kao čovek koji je pronašao svoj mali ritual – šetnju, pogled, razgovor. U tim slikama ima nečeg svakodnevnog, gotovo nežnog.
Penjem se na sprat. Biblioteka, kabinet, replike Nobelove diplome i medalje. Simboli svetskog priznanja stoje mirno, bez pompe. A onda – ogledalo. Jedini originalni predmet koji je ostao iz kuće. Gledam svoj odraz i pomislim kako su se u tom istom staklu nekada ogledale njegove misli, brige, možda i tiha zadovoljstva.
Izlazim u baštu. Obnovljena je prema njegovom ličnom spisku – pedeset i jedna biljna vrsta. Impresivno mi je to što je znao i beležio biljke. Kao da je želeo da sve bude tačno onako kako treba – i rečenica i pejzaž. U dnu vrta stoji njegova bista. Ne deluje monumentalno, već gotovo zamišljeno.
Saznanje da se nakon smrti supruge više nikada nije vratio ovde, daje kući drugačiju težinu. Možda je kuća bez nje izgubila smisao. Možda je upravo u toj tišini ostalo previše uspomena.
View this post on Instagram
Dok odlazim, okrećem se još jednom ka terasi. Sada razumem zašto je govorio o lepoti Boke za koju su se vekovima otimali Mlečani, Turci, Španci, Rusi, Austrijanci. Kako i ne bi, kada ovaj pogled zaista deluje kao da je biran srcem.
Iz kuće Iva Andrića ne izlazi se bučno. Iz nje se izlazi tiše nego što se ušlo.
