Putovanje u Namibiju nije nešto što baš svakome padne na pamet. Treba preći više od dvanaest hiljada kilometara, biti spreman na najneverovatnija iskustva, imati pristojnu kondiciju, jer nije isto šetati nekom rivom ili se penjati po peščanim dinama… Nađa Erić je uvek imala i mnogo hrabrosti i nepresušnu energiju, pa su posle Survivora, u kome je učestvovala pre četiri godine, putovanja postala njen posao.
Kad sam je pitala o kojoj zemlji ćemo da napravimo priču, a bila je u mnogim, bez mnogo premišljanja je rekla – o Namibiji. Potom je dodala da joj je Afrika osvojila srce i da bi nas s podjednakim zadovoljstvom “povela“ i u Keniju, Ugandu, Bocvanu, Južnoafričku Republiku…
View this post on Instagram
■ U Namibiji sam bila u februaru. Jutra su bila prijatna, dnevne temperature oko trideset stepeni, a večeri prohladne. Tokom dve nedelje, koliko je trajalo putovanje, lokalni vodič je sve vreme bio sa nama, a nas je u grupi bilo šesnaest. Ovo ni u kom slučaju nije jeftina turistička tura, jer vam je za sličan doživljaj potrebno između tri i četiri hiljade evra, ali je nezaboravna.
■ Lepota pejzaža se ne može opisati rečima. Ne preterujem kad kažem da imaš utisak da si na drugoj planeti. Svakog dana smo se po šest sati vozili džipovima, a meni nije bilo dosadno, mada tu nema ni puteva, ni kuća. Prelaziš kilometre, a ne vidiš ni ljude, ni civilizaciju, čak tokom velikog dela puta nemaš ni signal za mobilni. Nije ni malo neobično što ljude retko srećeš, jer je to jedna od najređe naseljenih zemalja na svetu.
Vožnja džipovima po dinama je nezaboravan doživljaj. Uspon, spust, uspon… pravi rolerkoster. Išli smo na hajking po Big Daddy dini, čija visina uveliko premašuje 300 metara. Duplo je teže nego da se penješ po snegu, jer ti noge propadaju i klize, pesak se rasipa, vruće je… Baš je ekstremno, ali vredi.
View this post on Instagram
■ Spavali smo u džipovima, tačnije na džipovima. Na svakom smo imali po dva krovna šatora, koji se postavljaju za samo tri minuta. Dovoljno su veliki da bez problema u njih stanu dve osobe. Zbog životinja je mnogo bezbednije spavati na krovu džipa nego na zemlji. Jedne večeri smo se stacionirali na uzvišenju, kraj korita reke koja je odavno presušila.
Taman smo seli da jedemo, kad je Đole, organizator, s druge strane tog rečnog korita, u mrklom mraku ugledao tri para očiju koje svetle, a samo mačkama svetle oči. Kad je uperio lampu ka njima, videli smo tri lava. Dok trepneš mogli su da pređu tih pedesetak metara, koliko nas je delilo, ali nisu svraćali na večeru. 😀 Kad je mnogo ljudi, pa još kad vide vatru, ne prilaze.
Nepisano pravilo je da ne napadaju ako se ne osećaju ugroženo. Noću smo slušali krike životinja, a zanimljivo je da se rika lava čuje na daljini od osam kilometara.
■ Noći smo provodili u “divljim kampovima“ ili u smeštaju, ali nikad dva puta na istom mestu, što je divno. Smeštaj je uvek bio sjajan, naravno u afričkom stilu, što podrazumeva manje bungalove. Kupatila su često na otvorenom, pa dok se tuširate društvo vam ponekad prave insekti.
Pogled je uvek bio fascinantan. Sećam se da smo imali infinity pool, s pogledom na neke nestvarne planine. Imala sam utisak kao da je pao meteor, napravio ogromnu rupu, mi se nalazimo u njoj, a okolo su planine.
View this post on Instagram
■ Kad govorim o “divljim kampovima“ mislim na mesta na kojima smo se zaustavljali, a nisu bila deo zvaničnih kampova. Jedne od noći, koju smo tako provodili, čuli smo šuškanje. Kad smo upalili lampe, kraj kante u kojoj su bili ostaci večere ugledali smo šakala. Dešavalo se da nam babuni nešto ukradu, ali to se dešava svuda u Africi.
Kad smo bili u Keniji, jednom dečku su uzeli vreću prljavog veša, koji su kasnije razbacivali. Jednom smo morali da vozimo u rikverc, jer nam slon nije dao da idemo napred. Još gore je što se naljutio, pa je krenuo ka nama.
■ Zaustavljali smo se na divnim mestima. Jedno od njih se zove Spitzkoppe, a reč je o ogromnim, narandžastim krečnjačkim stenama. Pentrali smo se po njima i, u tom neverovatnom ambijentu, gledali zalazak sunca. Prizori su nestvarni, kao i dodir pustinje i mora tj. Atlantskog okeana. Pustinja Namib je jedina koja izlazi pravo na nepregledno vodeno prostranstvo.
■ Nismo jeli ništa što bi, pre prvog zalogaja, podrazumevalo pitanje – da li to da probam. Naš vodič nam je spremao izuzetno ukusne obroke, a na meniju su bile špagete bolonjeze, biftek, čak i posebni obroci za vegetarijance. Svaki džip je bio opremljen svim što je potrebno da se skuva i lepo posluži večera.
