Pre par godina je jedna moja koleginica konstatovala da je avantura način života Dunje Dopsaj, a uspeh definisan time što ostaje verna sebi. Nekada se šalila da živi od svojih hobija, ali su ti hobiji vremenom prerasli u vrlo ozbiljne poslove.
Budući da priča o njoj ide u mnogo pravaca, da se ne bismo izgubili, idemo hronološki…
View this post on Instagram
Rođena je 20. oktobra 1990, a samo četiri godine kasnije je naučila da pliva, što i nije toliko neobično kad se zna da je njen otac bio član plivačke reprezentacije Jugoslavije i višestruki rekorder nekadašnje zemlje. Mnogo godina kasnije, opet pod uticajem gena, jer je njena mama jedrila, Dunja se našla u svetu skipera.
– Bilo mi je zanimljivo kad sam gledala mamine slike, ali sam jedrenje doživljavala kao sport za bogataše. Igrom slučaja, pre pet-šest godina sam se prijavila u Gorsku službu spasavanja, u kojoj ima mnogo skipera. Kad sam saznala da GSS ima mali popust za obuku za jedrenje u Hrvatskoj, prva misao mi je bila – celog života to želiš, ukazala ti se prilika, idi da vidiš.
Mislila sam da ću odraditi dve nedelje tokom sezone, da povratim pare, i da ću dobiti skipersku dozvolu. Međutim, te prve godine na moru sam ostala dva meseca i od firme dobila nagradu za najboljeg novog skipera. Sledeće godine sam odradila celu sezonu, a pretprošle godine su mi dali da budem glavni skiper cele rute koju trenutno vodim i nagradu za najboljeg ženskog skipera.
Moja ruta je Split – Dubrovnik, preciznije Split – Paklenski otoci – Vis – Korčula – Mljet – Ston – Dubrovnik i nazad, sve za nedelju dana. Savršeno.
■ Skoro dvadeset godina ste profesionalni fotograf. Kako ste se obreli u tom svetu?
– Išla sam u srednju školu za dizajn, gde smo u drugoj godini imali analognu fotografiju. Toliko sam je zavolela, da sam u trećem i četvrtom razredu imala bezbroj neopravdanih, jer sam sate i sate provodila u foto laboratoriji, razvijajući filmove. Kad sam prvi put otišla na koncert, zaključila sam da mi se ne dopada da budem okružena ljudima koji piju i puše, jer sve to ne radim. Plus svega, platila sam kartu. (smeh)
Poželela sam da budem “s one strane ograde“, gde nema gužve, pa sam rešila da se profesionalno bavim fotografijom. Nadobudno sam poslala Popboxu mejl, u kome je pisalo – želim da fotkam za vas. Oni su rekli “dobro“ i tako sam prvo dobila akreditacije, a onda i honorare za fotografije. Imala sam sedamnaest godina kada sam prvi put zaradila novac, a Van Gog je bio prvi bend za koji sam radila.
View this post on Instagram
Dve godine sam ih pratila na turnejama, a kad me je Đule pitao da li bih radila za njih veselo sam odgovorila: „Radila bih, ne morate ništa da mi platite“. Rekao mi je: „Ili ćeš raditi i biti plaćena ili nećeš raditi uopšte“. Bio je to vrlo pametan savet i za dalji život.
Kasnije sam radila sa Bajagom, Parnim valjkom, za Džibonija, Zdravka Čolića… U nekom trenutku me je drugar pozvao da umesto njega par dana fotografišem snimanje filma “Bog te video Montevideo“. Posle toga sam ostala u filmskom svetu, s tim što i dalje fotografišem i koncerte i sve drugo što me zanima.
■ Da li je moguće da ste na svoje prvo veliko putovanje krenuli sa samo petnaest godina?
– Za razliku od većine tinejdžera više sam volela da budem kod kuće nego da izlazim, ali kad sam “zašla“ otišla sam u Finsku. (smeh) Prethodno sam u novinama slučajno naišla na intervju s gospodinom, koji je bio diplomata u Finskoj, a decu je besplatno učio taj jezik. Javila sam mu se i počela da učim jezik za koji sam tada mislila da je bespotreban i da ga niko ne zna.
U nekom trenutku se pojavila mogućnost da celo leto provedem u toj zemlji učeći jezik, prvo u jednoj porodici, a onda u Helsinkiju. Roditelji se nisu protivili, dobrim delom zato što su me odgajali s mišlju da treba da budem samostalna, a delom zbog toga što je tata oduvek govorio – kad ti nešto hoćeš, ne vredi te sprečavati. Tog leta sam naučila da kuvam za sebe i da racionalno trošim novac koji nisam ja zaradila, već su mi ga dali roditelji, bake, deke, a deo je bio i od stipendije.
■ Koja biste tri, od brojnih putovanja, izdvojili?
– Najdraži je Island, a bio je zanimljiv i Maroko. Desetak godina sam želela da vidim Island, ali niko nije hteo da krene sa mnom na taj put. Na kraju sam rekla “mogu i sama“ i otišla.
Iznajmila sam kombi i dve nedelje išla gde sam želela. Lepo mi je kad sam sama, kad me niko ne gnjavi i ne žali se da je gladan, žedan ili ga bole noge. Sama sebi sam dobro društvo. Naravno, treba imati u vidu da je Island veoma sigurna zemlja. Moje akcije nisu uobičajene, ali sve radim vrlo promišljeno.
Priroda na Islandu je fantastična, a ljudi je veoma malo. Koncentrisani su u Rejkjaviku i još nekoliko gradova, a ostalo je netaknuta priroda. Svi su me plašili da je tamo jako skupo, ali zahvaljujući srpskim cenama nisam imala takav utisak. Na kraju se ispostavilo da sam za tih petnaest dana potrošila manje para na hranu nego što bih ovde.
■ Kakav je utisak ostavio Maroko?
– I to je jedna od zemalja u koju sam godinama želela da odem, ali nije dolazilo u obzir da idem sama. Poklopilo se da je drugar hteo da poseti Maroko, pa smo krenuli zajendo. Imali smo ludu “sreću“ da je od petnaest dana koliko smo tamo bili deset dana padala kiša. Eto, doživeli smo da vidimo kišu u pustinji.
Zemlja je divna. Osećala sam se mnogo sigurnije nego što sam mislila. Ispostavilo se da su mi najlepši dani bili kad sam sama istraživala. Mislim da to ima mnogo veze s time što na brodu naučiš da budeš jako odsečen i da tvoje “ne“ zaista zvuči kao “ne“. Poznato je da njihovi trgovci umeju da te prate u stopu i da ne odustaju dok ti nešto ne prodaju, ali ja sam to vrlo lako rešavala.
Maroko je veoma fotogenična zemlja, sa vrlo zanimljivom istorijom i kulturom.. Neke stvari su vrlo dobro rešili, a jedna od njih su biciklističke staze. S obzirom na to
da postoje duž auto-puteva celu zemlju, bez opasnosti, možeš da obiđeš bisiklom.
■ Da li je tačno da želite da na jedrilici preplovite Atlantik?
– Mama je osamdesetih preplovila Atlantik, pa je meni to uvek bilo wow. Brod koji je odradio sezonu u Evropi vraća se u Ameriku, jer tada tamo počinje sezona. Volela bih da u nekoj od sledećih godina ja budem na tom transferu. Ako je dobro vreme takva plovidba traje tri nedelje.
Na brodu može da bude osam do deset ljudi, ali kad se rade transferi obično je četvoro, da bi svako imao svoju kabinu, s tim što moraju da budu tri skipera.
■■■ Tekst je rađen za Lepotu i zdravlje
