Verujem da ste u medijima ili na Instagramu videli da će Marko Janketić 27. marta, u MTS Dvorani, imati premijeru monodrame “MRKI – Nisam ti ispričao“. Da će predstava biti veoma emotivna – već sada je jasno.
Da će nas podstaći da razmislimo o dijalozima koje vodimo ili smo vodili sa bliskim ljudima – i to je sigurno.
View this post on Instagram
Međutim, sigurno je i da ćemo te večeri imati razloga i da zapevamo, jer Marko kaže: „Gde rečima i glumačkom igrom ne budemo mogli da izrazimo neke emocije pomoći će muzika“. Poznato je koliko on dobro peva, a uz njega će na sceni biti vrhunski muzičari tria “Kurina“. Pre par dana sam s njim pričala o…
■ O očevom savetu “Pazi šta želiš, možda ti se želje ostvare“…
– Zaista je bilo želja koje su mi “izašle na nos“ kada su se ostvarile. Nekada je božiji usud i plan pametniji, mada se osećaš uskraćeno za nešto. Pitaš se zašto nešto nisi dobio, a zaslužio si. Međutim, možda nije bilo pravo vreme ili ti je bila potrebna neka stramputica, koja će te odvesti na pravi put. Tu dolazimo do onoga “čudni su putevi gospodnji“.
Puštam da, kao što kaže Džej u jednoj pesmi: „Niz reku života plovim kao talas bez svoga cilja“. Naravno, nije skroz tako, ali volim kako se odvija moj život.
■ O samokritičnosti…
– Ne volim kad me drugi kritikuju, pa zato taj posao ja preuzmem, u samom startu. Potrebno mi je da me voliš, a takav je i Miša bio. Naravno, važno je da vam neko ukaže na nešto što nije dobro, s tim što moraš da razviješ instinkt da prepoznaš koje su kritike dobronamerne, a koje saboterske. U svačijem životu ima i jednog i drugog.
■ O dertu i sevdahu…
– Na Akademiji, kad učiš o likovima, analiziraš temperamente. Postoji kolergik, sangvinik, melanholik i flegmatik, ali nema čoveka koji je samo jedno. Uvek je kombinacija dva, pa i tri temperamenta, samo je jedan dominantan. Ja sam možda najgori spoj – kolerikomelanholik. Dert je kolerik, a sevdah je melanholik.
View this post on Instagram
■ O odsustvu toliko pominjanog glumačkog ega…
– Vozim se i tramvajem i trolejbusom. Najmanje se družim sa kolegama glumcima, ne zato što ih ne volim, nego sam stalno s njima, jer imam po petnaest predstava mesečno. Kum mi je klasić Stefan Trifunović, a venčani kum Goran Bogdan. Družim se sa sportistima, bravarima, advokatima, lekarima, ugostiteljima… Živim normalan život.
U našoj zemlji je status zvezde veštački napravljen. Ima ljudi koji su mega popularni, svaka čast, ali ja srećom ne pripadam njima. Volim da normalno šetam ulicom.
■ O dopadanju…
– Sećam se da u filmu o Reju Čarlsu postoji rečenica: „Mama me je naučila da se neću svima dopasti i da se ovo što radim neće svima dopasti. I ne treba da se dopadne svima“. Kad to što radiš ima svoju publiku, onda je nešto posebno, a kad se svima sviđa nešto nije u redu. Znači da podilazi, a umetnost ne treba to da radi. Umetnost nosi dozu kritike i estetike koja nije za svakoga, na kraju krajeva.
Postoji ona – bolje da me mrze zbog onoga što jesam, nego da me vole zbog onoga što nisam. Važno je da čovek bude svoj, da u potrazi za svojom samospoznajom pronađe svoju svrsishodnost i da bude time zadovoljan, a ne da radi ono što se od njega očekuje. Ja sam to činio u jednom periodu života i nisam bio naročito srećan. Više nisi ti – ti, a to nije nešto što bih sebi preporučio.
View this post on Instagram
