Milena Avramović Bjelica, suvlasnica agencije Chapter 4 vodi nas u Japan. Dok je slušate i gledate fotografije koje je tamo napravila, poželite da prvom prilikom krenete u zemlju koja je više od devet hiljada kilometara daleko od naše. Ovo je samo delić Mileninih utisaka.
Kako stići do Japana: Sin tinejdžer je zaljubljen u Japan. Budući da u januaru puni osamnaest godina to je bio naš preuranjeni poklon. Birali smo april, kada je klima prijatna, za razliku od leta koje je tamo pretoplo. Išli smo Turkish airlines-om od Beograda do Istanbula, pa onda deset sati leta do Osake, a od Osake smo vozom stizali do raznih gradova. Na kraju smo došli u Tokio, odakle smo trinaest sati leteli do Istanbula, pa u Beograd.
View this post on Instagram
Prva misao: Fascinantno mi je kako je sve uređeno i što su im, mada mi to možda tako ne doživljavamo, ljudi na prvom mestu. Veoma su pošteni, odgovorni i solidarni. Kad god smo imali potrebu da nekoga nešto pitamo, ako ne bi znao da nam odgovori na engleskom, odmah je posezao za telefonom i pomoću aplikacija za prevođenje nam davao informaciju. Jedne večeri u Osaki, kad smo izašli da prošetamo, radnici su se spremali da nešto popravljaju na ulici. Nedaleko su bile skulpture koje sam želela da fotografišem, ali je bilo mračno, jer je već bilo deset. Videvši šta želim jedan radnik je prišao i lampom, koju je imao na šlemu, osvetlio mi taj deo ulice.
Ono što me je najviše fasciniralo jesu ljudi kao tihi, ali stalni čuvari sistema. U Japanu imate osećaj da tehnologija postoji da bi služila čoveku, ne obrnuto. Da ljudska prisutnost ima nezamenjivu ulogu u vozu, na ulici, u svakom muzeju, prolazu, prodavnici, pijaci, baru, restoranu, liftu… Ljubaznost, preciznost, posvećenost detalju i duboko poštovanje – temelj su društva koje ne zaboravlja da je napredak održiv samo ako je human.
Gde obavezno otići: Iz Osake smo išli u Naru, grad koji je bio prva prestonica Japana. U Nari je jedan od najvećih budističkih hramova u zemlji. Kada su shvatili koliko je budizam jak, odlučili su da njegovo širenje spreče tako što će prestonicu preseliti u Kjoto, gde smo takođe bili. U Japanu postoje dve dominantne religije – budizam i šintuizam. Mnogo kasnije je Tokio postao glavni grad. Išli smo i u Hirošimu i na ostrvo Mijadžima, gde se nalazi kompleks šintuističkih svsetilišta.
Najviše pažnje skreće Tori, kapija koja je u zavisnosti od plime i oseke ili u vodi ili iznad nje. Tokom naše posete bila je u vodi i izgledala neverovatno.
U Nari, u divnom nacionalnom paruku, u kome i danas žive jeleni, nalazi se Todaiji, jedan od najvećih budističkih hramova u Japanu. U njemu je jedna od najvećih bronzanih figura bude. Na potpornom stubu hrama postoji rupa, veličine budine nozdrve. Veruje se da će onaj ko uspe da se kroz nju provuče, biti prosvećen u sledećem životu. Vrlo je mala, ali ja sam se provukla.☺
Naravno, bili smo i u bambusovoj šumi, koja je nedaleko od Kjota. Veoma je zanimljiva, a za influensere je posebno interesantna mogućnost da iznajmiš tradicionalnu japansku nošnju, da te našminkaju i nafriziraju u njihovom stilu, a onda kreneš u obilazak. Mi smo šetali, a možeš i da iznajmiš rikšu.
Za svaki slučaj: Prošli smo delom ulice gde se gradila nova zgrada ili renovirala stara. Pet radnika je vodilo računa samo o bezbednosti prolaznika. Budući da je deo gde se nešto radi potpuno zatvoren, realno ništa nije moglo da padne ili bilo koga ugrozi, ali njima to nije bilo dovoljno, pa su angažovali ljude koji regulišu prolazak pešaka.
Na stanicama metroa ili vozova bezbroj puta ćete čuti – ako primetite bilo kakav sumnjiv predmet javite licu zaduženom za bezbednost. Čuvena je priča da se u njihovom saobraćaju kašnjenja mere u sekundama. Nije baš tako. Dok smo mi bili metro je dva-tri puta kasnio minut-dva i niko se zbog toga nije ubio ☺
View this post on Instagram
Šta jesti: Ovo je dobar trenutak da se ode u Japan, jer su zbog toga što je jen oslabio cene vrlo prihvatljive, a hrana je jeftinija nego u Srbiji. Sin i ja smo u supermarketu kupili suši koji je, po našem mišljenju, bio bolji od bilo kog koji smo probali kod nas. Pakovanje, koje je meni bilo sasvim dovoljno, platićete 200-300 dinara. Međutim, voće je zaista skupo. Videla sam plišanu kutiju u koju staje deset jagoda i na njoj cenu – 50 evra. Za jednu bananu, prelivenu čokoladom,
platićeš kao kod nas kilogram banana.
Jeli smo mnogo ribe, koju obožavam, miso supe, njihov čuveni ramen… Njega smo jeli u restorančiću, koji izgleda veoma neobično. Uđeš, na digitalnoj tabli naručiš hranu, na zidu imaš crvene i zelene lampice koje ti pokazuju koji sto je slobodan, do njega te sprovede konobar, sedneš, sa obe strane imaš pregrade koje te izoluju od okoline, ispred tebe je prozorčić, koji se u nekom trenutku otvori i neko ti doda to što si poručio. Imaš slavinu s vodom. Tu sediš sam i jedeš. Savet – nikada ne naručuj hanu koja je deklarisana kao veoma ljuta. Čak i ako uzmeš blago ljuto za nas je to veoma ljuto.
Probala sam čuveni mača late. Jeste lep, ali je meni previše sladak, a njihove kafe su mi suviše kisele.
Nigde smeća, ali ni kante: Poznato je da su prenaseljeni, da su im stanovi veoma mali, pa zato mnogi i nemaju kuhinje. Zbog toga je kod njih kultura jedenja na ulici jako razvijena, s tim što nije dozvoljeno da dok hodate jedete i pijete. Tu gde ste hranu kupili stanete i pojedete je.
Zanimljivo je da je sve jako čisto, a nigde ne vidite kante za smeće. Verovatno je poenta u tome što ambalažu vratite tu gde ste nešto kupili. Par dana je padala kiša, ali barica nije bilo. Voda, jednostavno, nestaje.
View this post on Instagram
Minijaturne hotelske sobe: Veoma su čiste, ali su za naše pojmove zaista male. Kad uzmete dvokrevetnu, praktično, pravo iz hodnika nailazite na krevet. Nemate police na koje ćete odložiti stvari, već samo čiviluk i par vešalica. I u Osaki i u Tokiju smo iznajmljivali dve sobe, jer trokrevetne nemaju. Dvokrevetna će vas, u hotelu sa tri zvezdice, bez doručka, koštati 60-70 evra.
Svakog dana smo dobijali kimono i nove peškire, za odlazak na bazen ili u saunu, koji su se nelazili na vrhu hotela. Na vratima postoji alkica za koju vam svakog dana zakače čiste peškire, četkicu za zube, pastu, kafu, čajeve.
Nikad dosta Hello Kitty: Jedan od veoma zanimljivih suvernira je tzv. pasoš. Kupiš ga kad dođeš, a onda na svakoj turističkoj atrakciji lupiš pečat u njega. Nemaju ga baš svuda, ali smo ipak skupili dosta pečata. Kupili smo magnete, štapiće, sake, keksiće, olovke u obliku gejši…
Fanovi smo Hard rok kafea, pa gde god da otputujemo kupimo ih. Na rancu mi je privezak Pikaču, koji sam tamo kupila, a teško je vratiti se i bez Hello Kitty. Nikada nigde nisam videla takve količine čokoladica, svih mogućih ukusa, na čijim je omotima Hello Kitty. Znamo da su u Japanu neverovatno popularne anime, mange i video igre, ali kad tamo odete shvatite da postoje celi kvartovi u kojima se prodaju samo plakati i suveniri sa tim likovima.
View this post on Instagram
