Jutros, čim sam pogledala šta ima na Instagramu, naišla sam na stori Ksenije Đorđević. Preko fotografije, nastale sinoć ispred Rektorata, napisala je: „Nekoliko minuta pred dolazak naših šetača. Stojim i suze mi same idu! Ljudi, kakva energija!“
Istog trenuta sam pomislila – nema boljeg uvoda za priču sa psihološkinjom Anom Vlajković. Uradile smo je čim su počeli ovi najnoviji studentski marševi, jer smo znale da će ih pratiti hiljade očiju ispunjenih nadom, ljubavlju, verom, ali i suzama. Uvek sam se pitala zašto plačemo kad ih vidimo, a zapravo smo srećni i ponosni?
Naravno, priča s Anom uvek ima i “anekse“, pa sam je pitala i zašto sportisti plaču kad osvoje medalju ili mladenci, a i zbog čega s godinama postajemo plačljiviji…
■ Nekad su uglavnom stariji ljudi umeli da se rasplaču kad se razneže, a od kad su krenuli studentiski protesti – plaču sve generacije kad ih vide. Kakav je to mehanizam?
– Danas svedočimo dubokom psihološkom mehanizmu razbijanja naučene bespomoćnosti i emocionalne anestezije, to nije samo sentimentalnost. Godinama već živimo u društvu koje nas sistematski trenira da otupimo: kada je nepravda svakodnevna i preovlađuje osećaj da ništa ne možemo da promenimo, ljudska psiha se brani cinizmom, povlačenjem i hladnoćom.
To je mehanizam preživljavanja, a onda se pojave studenti… U poslednje skoro dve godine studentski protesti doneli su nešto radikalno drugačije u odnosu na sve prethodne cikluse. Mi koji pamtimo devedesete sećamo se neverovatne energije, ali i ogromnog cinizma, rokenrol inata, pištaljki i borbe protiv jednog očiglednog, sirovog neprijatelja. Današnji studenti ne “nose“ cinizam. Oni “nose“ neverovatnu etičku čistotu, dostojanstvo, solidarnost i mirnu, nepokolebljivu hrabrost.
Kada prosečan čovek na ulici ili na ekranu vidi ta mlada lica kako mirno stoje naspram kordona, uprkos medijskom linču, pretnjama i brutalnosti, u njemu puca odbrambeni oklop. Mehanizam koji se tada aktivira zove se emocionalna rezonanca: njihova hrabrost razoružava naš cinizam. Suze se javljaju u tački kada se sudare nagomilani strah i bespomoćnost i njihova čista svetlost – trenutak u kom shvatamo da društvo i solidarnost ipak nisu mrtvi.
■ Naišla sam na pojam “moralna ganutost“. O čemu je zapravo reč?
– Moralna ganutost (u psihologiji poznata kao moral elevation, pojam koji je definisao socijalni psiholog Džonatan Hajt) je specifična, uzvišena emocija koju doživljavamo kada svedočimo delima izuzetne hrabrosti, nesebičnosti, solidarnosti ili moralne lepote. To je fiziološki i psihološki odgovor tela koji je potpuna suprotnost moralnom gađenju.
Godinama svedočimo moralnom gađenju – od korupcije, bezočnih laži, do ponižavanja i gubitka dostojanstva. Moralna ganutost je protivotrov.
Ona se može osetiti i u telu:
♦ kao toplina ili prijatno stezanje u grudima,
♦ kao knedla u grlu,
♦ kada nam se naježi koža i poteku suze koje ne peku, već oslobađaju.
Najvažnija odlika moralne ganutosti je da ona menja naše ponašanje. Moralno uzdizanje u nama budi uspavanu potrebu da i sami postanemo bolji ljudi, da zaštitimo one koji su direktno izloženi i da stanemo uz njih. Zato ljudi kada vide studente ne samo da plaču, već im iznose čaj, staju ispred njih, pridružuju se kolonama. To je buđenje bazične ljudskosti iz duge anestezije.
View this post on Instagram
■ U kojoj meri su te suze znak razneženosti, a u kojoj spoznaje da smo mi mnoge šanse propustili?
– Za moju generaciju, za nas koji imamo preko pedeset godina, te suze su neizbežno i gorke i slatke. One jesu razneženost pred lepotom i mladošću, ali nose i veliki teret tuge i krivice. Ja imam pedeset tri godine. Moja generacija je devedesetih šetala kilometrima, gutala suzavac, smrzavala se mesecima u kordonima 1996/97, verovala da je 5. oktobar 2000. doneo konačnu slobodu i da nikada više mladost ove zemlje neće morati da troši svoje najlepše godine na ulici, tražeći elementarnu pravdu.
Kada ih danas gledam kako stoje na istoj takvoj hladnoći ili hodaju kilometrima po najvećoj vrućini u meni se prepliću dva osećanja: neizmeran ponos jer su izrasli u slobodne ljude uprkos zatrovanom sistemu u kom su odrasli, i težak, mučan osećaj generacijskog duga.
„Zašto smo dozvolili da se krug zatvori? Zašto vi morate da radite naš posao umesto da polažete ispite, volite se i putujete, budete slobodni kada mi već nismo bili?“
Te suze su čin kolektivne zahvalnosti što nam ti mladi ljudi daju novu priliku za iskupljenje. Oni nas ne optužuju za propuštene šanse. Oni nas pozivaju da stanemo prvo iza njih, a sada sa njima.
■ Mogu li se te suze smatrati emocionalnim ventilom?
– Apsolutno. Te suze su vrhunski čin katarze. Život pod pritiskom, u atmosferi stalnog zastrašivanja, polarizacije i iščekivanja izbornih manipulacija, stvara ogroman unutrašnji pritisak. Većina ljudi funkcioniše u hroničnom grču, potiskujući gnev, bespomoćnost i očaj jer “moraju da ostanu normalni“ zbog porodice i posla.
Kada taj pritisak nema gde da ode, on se pretvara u somatske bolesti, depresiju ili nekontrolisanu agresiju.
Suze koje poteku na protestu, u masi, nisu čin kapitulacije, već telesno pražnjenje (eng. discharge). Kroz suze se luče endorfini i oksitocin, hormon povezivanja.
Što je još važnije, to je kolektivni ventil. Plakati sam u četiri zida pojačava osećaj usamljenosti i poraza. Plakati u reci ljudi koji osećaju isto što i vi pretvara ranjivost u snagu. Taj ventil nam omogućava da ispraznimo toksični talog straha kako bismo napravili prostor za odlučnost i solidarnost.
View this post on Instagram
■ Zašto, u nekim svakodnevnim situacijama, plačemo i kad nismo tužni, čak i kad su ljudi srećni, poput sportista kad osvoje medalju, mlade na venčanju…
– U psihologiji se ovaj fenomen naziva dimorfni izraz emocija (eng. dimorphous expression). To je pojava kada se izrazito pozitivno, snažno emocionalno iskustvo manifestuje ponašanjem koje inače vezujemo za negativne emocije što je, u ovom slučaju, plač.
Mehanizam iza toga je homeostatski: kada nas preplavi intenzivna emocija (bila to ekstatična radost zbog uspeha, ganutost lepotom na venčanju, ponos zbog medalje ili divljenje tuđoj hrabrosti) naš autonomni nervni sistem doživljava ogroman skok uzbuđenja. Za mozak je to preopterećenje. Nervni sistem ne pravi uvek finu razliku između preplavljenosti tugom i preplavljenosti srećom; za njega je to ekstremno stanje pobuđenosti. Mozak tada uključuje suze kao kočnicu, kao biološki mehanizam za vraćanje organizma u ravnotežu.
Plač oslobađa hemijske supstance koje umiruju telo i sprečavaju pregrevanje sistema. Mi plačemo, jer je lepota ili radost u tom trenutku prevelika da bi stala u naše uobičajene fiziološke okvire.
■ Zašto ljudi s godinama postaju “plačljiviji“?
– Često čujemo kako s godinama “omekšamo“, i to nije samo mit, to je prelepa razvojna činjenica. Kao žena od pedeset tri godine to osećam vrlo intimno, a kao psihološkinja i psihoterapeutkinja to mogu da objasnim kroz tri sloja.
Prvi je nestanak rigidnih odbrana i izraženog ega. U mladosti gradimo oklope. Moramo da se dokažemo, izgradimo karijere, stvorimo porodice, izgledamo jako i nepokolebljivo. Oko pedesete godine shvatamo koliko je trošenje energije na glumljenje nedodirljivosti uzaludno. Više nemamo šta da dokazujemo i možemo sebi da priuštimo luksuz ranjivosti.
Drugi je svest o prolaznosti i vrednosti trenutka. Mlad čovek živi kao da je vreme beskonačno. S godinama, kada ispratite neke drage ljude i sagledate sopstvene gubitke, postajete svesni krhkosti života. Zbog toga se menja skala vrednosti – ne dotiču nas lažni sjaj i status, ali nas do suza gane iskren pogled, ruka na ramenu, hrabrost deteta ili gest solidarnosti. Prepoznajemo koliko je dobrota retka i dragocena.
Treći je vezan za biohemijske procese u nasem organizmu. Dobijamo neku vrstu biološke mudrosti. Istraživanja pokazuju da u zrelijim godinama centri u mozgu zaduženi za empatiju i socijalno povezivanje postaju osetljiviji na tuđa stanja. “Plačljivost“ u zrelom dobu nije znak slabosti ili senilnosti; ona je dokaz da smo preživeli sve svoje bitke, a da nam se srce nije okamenilo. To je sposobnost da se duboko oseća život.
