Ideju za ovu rubriku sam dobila pre nešto više od mesec dana, kada smo na jednom događaju koleginice i ja krenule ka devojci za koju smo mislile da je Tijana Đurić. Bio je tu i osmeh koji imamo kad se približavamo osobi koju znamo, a onda smo shvatile da to nije Tijana. Bila je to njena sestra bliznakinja Nina, koja je radila u istoj firmi.
Naravno, nije to bio prvi par bliznakinja koje smo znale, ali baš da rade u istoj kompaniji – prava je retkost. Upravo zato priču počinjem pitanjem – da li im je bilo zabavno dok smo mi, koji s njima kontaktiramo, mislili da vidimo jednu, a zapravo je druga?
View this post on Instagram
Tijana: Bila je tanka linija između predstavljanja: „Dobar dan, ja sam Tijana, imam sestru bliznakinju koja radi u istoj firmi“ i čekanja da ljudi primate da nas ima dve, pa da im onda objasnim. Ipak se nisam tako predstavljala, jer mislim da bi me posle tih reči mnogi pitali – šta s tobom nije u redu? 😀
■ Da li ste na fakultetu koristile to što ste fizički iste, da ne kažem baš da li je jedna polagala ispit i za drugu? 😀
Nina: Ne, uvek smo mislile da ne ličimo baš toliko i da takav utisak imaju i drugi ljudi. Ja sam možda i htela, ali moja sestra koja je sva po PS-u je rekla – ne dolazi u obzir, ne ličimo, tako da vajde nije bilo.
Tijana: U školi sam uglavnom ja bila za učenje, a Nina za snalaženje… 😀 Nikada nismo to koristile koliko ljudi očekuju od jednojajčanih blizanaca.
View this post on Instagram
■ Kad smo se dogovarale za priču, rekle ste da uopše nemate iste karaktere.
Obe: Apsolutno! 😀
Tijana: Svako ko ima sestru ili brata blizanca reći će ti da su karakterno nebo i zemlja, crno i belo. Nosimo iste vrednosti, isto smo vaspitane, ali mnogo toga je drugačije. Te razlike idu dotle da nikada u istom trenutku ne jedemo isti slatkiš, pa kad idemo u kupovinu u korpi su dva. Ako ona jede običnu “plazmu”, ja ću uzeti mlevenu… Interesovanja su slična, ali se dovoljno razlikujemo da svaka nešto radi bolje od one druge.
Nina: Kreativa nas je oduvek pokretala, ali na drugi način.
Tijana: Recimo, Nina se godinama bavila profesionalnim šminkanjem. Radi to i dalje, ali je zbog posla morala da smanji tempo. Ja sam svoju kreativnost ispoljavala kroz šivenje. Nju mrzi i dugme da ušije, a ja kad treba da se našminkam za neki važniji događaj odmah počinjem da je dozivam.
■ Zaključujemo da Nina ne deli tvoju ljubav prema mašnicama?
Nina: Ja sam emocionalna podrška. Uskočim kad god treba da se nešto završi. Kad je radionica u toku ja sam naravno tu, a da li bih sedela i puna elana je slušala kao što to rade devojke koje su došle da nauče da šiju – ne bih. 😀
View this post on Instagram
■ Kada si se zainteresovala za šmikanje?
Nina: Kada smo se spemale za prijemni na fakultetu bilo je veoma mnogo matematike. U nekom trenutku sam shvatila da ne mogu da se samo njome bavim i da mi treba nešto kreativno. Mojoj frizerki Mileni sam rekla – volela bih da počnem da šminkam, pa ako bude zainteresovanih tu sam. Krenula su šminkanja za svadbe, mature, rođendane, ali kad se raspust završio, a mi došle na fakultet, kasnije počele da radimo, shvatila sam da tempo mora da se smanji. Budući da smo između dva posla, verujem da ću se ponovo aktivirati.
■ Treba li, uopšte, da vas pitam da li ste delile odeću?
Tijana: Sve do pre dva-tri meseca, dok se Nina nije odselila da bi živela sa dečkom. Sve smo kupovale po jedno, čak i šminku i kozmetiku. Međutim, od kad odvojeno stanujemo kupile smo pet-šest istih stvari. 😀 Dok smo delile stan mnogo puta se desilo da ujutru, kad se spremamo za posao, dok perem zube odlučim da nešto obučem, a onda odem u sobu i vidim da je ona baš u tome. Džaba što sam htela, kad nisam rekla. Onda smo uvele pravilo – ko prvi kaže taj oblači to
što želi i “nema ljutiš”. Često pomislimo na istu pesmu, poželimo nešto slatko, negde nam se ide…
View this post on Instagram
■ Pomenule ste da vaše natalne karte nisu iste.
Tijana: Tih pet minuta razlike mnogo toga menja. Tek kad su nam uradili natalne karte shvatile smo da je ono što nas dve doživljavamo kao razlike posledica tih pet minuta. Tu se fino vidi karakter, način funkcionisanja, drugačija reagovanja…
■ Da li je kod vas prisutna neverovatna povezanost, za koju kažu da je karakteristična za blizance?
Nina: Postoje trenuci kada osetim toliko jaku emociju da moram da je pozovem samo da čujem kako je, a to se i njoj dešava. Kad je jedna tužna ili neraspoložena, nema šanse da onoj drugoj bude “cveće i proleće”, bez obzira koliko joj je tog trenutka sve kako treba. Mimo te blizanačke vezanosti, pomislite koliko smo vremena zajedno provele – od rođenja, preko osnovne i srednje škole, fakulteta, pa i posla. Dvanaest godina smo igrale folklor, isle na putovanja, imale isto društvo.
View this post on Instagram
■ Umete li da se ljutite jedna na drugu?
Obe: Daaa.
Tijana: Ali, nas prođe već posle tri minuta.
Nina: Što smo starije, sve više radimo na našem odnosu. Imale smo periode kada smo dosta toga podrazumevale – da ona misli isto što i ja, da zna šta ja želim… Onda smo shvatile da treba da kažemo šta mislimo, da se ništa ne podrazumeva.
■ Kad se zaljubite, koliko je bitno mišljenje “one druge” o dečku?
Nina: Ako ne prođe test – gotovo.
Tijana: Jako je važno da ona druga čekira sve to. Toliko jedna drugu znamo da nam je jasno da li će joj odgovarati, a u tom trenutku je glava hladnija onoj koja nije zaljubljena.
View this post on Instagram
■ Ninin dečko je prošao čekiranje?
Nina: Obojica su prošli test. 😀
■ Kakva priča prati profil @kodnane, koji najavljujete kao emotivno-poslovni projekat?
Tijana: Više emotivno, manje poslovno, ali ko zna. To što vidiš na profilu je kuća naše prabake, koju smo zvali nana. Kad je ona preminula kuća je ostala prazna, pa smo mi često baš tu pozivale društvo na razne proslave, tako da su i oni znali da je to “nanina kuća“. Budući da je polovina kuće pripadala bakinoj sestri, mi smo taj deo otkupile i poželele da je sredimo, ali tako da zadrži istu atmosferu koju je imala kad smo mi odlazili kod nane. Teško je opisati osećaj koji donosi boravak na selu, taj mir, prisutnost, lakoću života, prirodu koja te okružuje…
Nina: …Kontakt sa realnošću, koji je neophodan svakome ko svakodnevno živi u beogradskom ritmu. Mada smo odrasle u malom mestu, pored šume, u kojoj smo se igrale tokom celog detinjstva, kad danas tamo odemo pomislimo – dosta mi je samo da dišem i gledam ovo zelenilo. Želimo da taj osećaj prenesemo i drugim ljudima, koji će poželeti da se na dan, dva ili više sklone iz grada. Nama, koje već godinama živimo u Beogradu, baš prija kad odemo kući. Mada smo skoro svaki vikend tamo, nedostaje nam. Nadamo se da ćemo od sledećeg proleća moći da ugostimo ljude.
View this post on Instagram
