Mirelu Čašić sam “upoznala” pre osam godina, putem profila Na moj način. Nekako baš u to vreme je počela da radi kao profesorka, a danas fiziku predaje u Gimnaziji i Ugostiteljsko-turističkoj školi u Novom Pazaru.
Nedavno, razmišljajući o početku školske godine, poželela sam da baš s njom uradim priču.
View this post on Instagram
■ Kakav je tvoj utisak o povratku u školu, iz ugla nastavnice fizike?
– Mislim da je povratak u školu različit za svakoga. Deca se često raduju ponovnom susretu sa društvom, dok im obaveze, rano ustajanje i povratak rutini možda nisu najomiljeniji deo septembra. Ali, posle nekoliko dana svi nekako ponovo pronađemo svoj ritam.
I sama volim raspust i slobodne dane, ali povratak u školu za mene nije samo povratak obavezama. To je i povratak učenicima, kolegama i jednom ritmu koji, koliko god da nam ponekad nedostaje sloboda, ipak ima svoju vrednost.
■ Kako roditelji da se ponašaju da bi olakšali i sebi i deci?
– Bez pritiska da sve odmah mora da bude savršeno. Rutinu treba vratiti postepeno, ali ostaviti i dovoljno prostora za odmor i razgovor. Važno mi je i da roditelji ne razgovaraju sa decom o školi samo kada postoji problem. Detetu mnogo znači da zna da može da kaže da mu je nešto teško, a da neće odmah uslediti kritika, poređenje ili pitanje: „A zašto drugi mogu?“
■ Tvoj posao je jedan od onih koje je jako teško raditi ako se ne voli.
– Dete sam prosvetnih radnika i uz taj poziv sam odrasla. Moj profesionalni put je od početka vezan za rad sa decom – prvobitno kao medicinska sestra-vaspitač, a zatim kao nastavnica fizike. Zato na prosvetu ne gledam samo kao na posao, već kao na nešto što je na različite načine deo mog života.
View this post on Instagram
■ Kad se uporedi vreme kada su tvoji roditelji predavali deci i ovo, kad si ti u učionici, čini se da je danas teže, jer su deca drugačija.
– Deca jesu drugačija, ali pre svega zato što je vreme u kojem odrastaju potpuno drugačije. Kada su moji roditelji predavali, deca su imala mnogo manje distrakcija i znatno više vremena provodila u razgovoru, igri i neposrednom kontaktu. Danas od najranijeg uzrasta odrastaju uz telefone, društvene mreže i ogromnu količinu informacija. Sve im je dostupno odmah i zato je mnogo teže zadržati njihovu pažnju i zainteresovati ih.
Današnje dete gotovo sve može da pronađe za nekoliko sekundi. Zato nastavnik više nije samo neko ko prenosi znanje, već mora detetu da pokaže zašto je to znanje važno, kako da razmišlja i kako da razlikuje korisnu informaciju od svega što mu je svakodnevno dostupno.
Međutim, neke stvari se nisu promenile, bez obzira na generaciju. Pre svega mislim na to što svakom detetu treba pažnja, razumevanje i osećaj da ga neko vidi i čuje.
■ Da li je lako “izaći na kraj” sa njima?
– Teško je ako ih posmatramo samo kao generaciju koja nešto ne zna ili neće. Oni imaju svoje probleme, svoje pritiske i potpuno drugačije okolnosti od onih u kojima smo mi odrastali. Već sam pomenula da im je sve odmah dostupno, pa je zato njihov način razmišljanja drugačiji.
Mislim da je važno da ih razumemo, ali to ne znači da im treba sve dozvoliti. Možemo da budemo bliski sa decom, da ih saslušamo i pokušamo da razumemo njihovo vreme, a da istovremeno postavimo granice i ostanemo autoritet. Zapravo, mislim da je to danas važnije nego ikada. Možda je najvažnije da ne zaboravimo da smo i mi nekada bili mladi i da bismo, da se vratimo u to vreme, verovatno voleli da je neko imao malo više razumevanja za nas.
■ Malopre si rekla nešto veoma zanimljivo, a poenta je da se, kad dođeš nervozna na čas, to prenese i na učenike.
– Volim da kažem da je sve do energije. Kao što prema zakonu održanja energije ona ne može da se stvori niti uništi, već prelazi sa jednog tela na drugo ili menja oblik, tako se nešto slično dešava i među ljudima.
Deca izuzetno dobro osećaju našu energiju. Ako nastavnik uđe nervozan, nezadovoljan ili napet, teško je očekivati da će učionica ostati potpuno mirna. Ta energija se nekako prenese na njih. Isto tako, kada uđem smirena, raspoložena i sa iskrenom željom da taj čas bude dobar, vrlo često vidim da se i njihovo raspoloženje promeni. Naravno, ne možemo svakog dana biti savršeno raspoloženi, svako od nas ima svoje probleme, ali mislim da je važno biti svestan onoga što unosimo u učionicu, jer nastavnik ne prenosi deci samo znanje. Prenosi im i deo svoje energije, svog odnosa prema njima i prema onome što radi.
Zato često pomislim da je učionica zapravo jedan mali sistem u kojem se energija neprestano razmenjuje. Možda je baš zato najlepše kada na kraju časa shvatim da su oni meni vratili mnogo više pozitivne energije nego što sam im je donela.
■ Tvoju mamu su, prošlog decembra, učenici plačući ispratili u penziju. Sigurna sam da bi to poželeo svaki nastavnik ili profesor.
– Kada posao prestane da bude samo posao i postane deo tebe, onda godine provedene u učionici ne mogu tek tako da se završe poslednjim radnim danom.
Moja mama je to najbolje pokazala. Bila je stroga, ali pravedna, a deca su izuzetno dobri psiholozi i vrlo dobro prepoznaju naše namere, odnosno da li su one iskrene ili ne. Možda im se u trenutku nije dopadala njena strogoća, možda su se nekada ljutili zbog neke ocene ili zahteva, ali su znali da je bila pravedna i da je iza svega stajala dobra namera.
To što su je učenici prošlog decembra ispratili u penziju sa suzama govori mnogo više od bilo kakve zahvalnice ili priznanja. To znači da je ostavila trag u njihovim životima. Mislim da je upravo to najveća nagrada koju jedan prosvetni radnik može da dobije.
I sama sam kroz nju, a kasnije i kroz svoje iskustvo, shvatila da se ovaj posao ne završava kada izađeš iz škole. Ostanu ti deca, njihove priče, neke rečenice koje su ti rekli, uspesi kojima si se radovao i ljudi koje si na neki način pratio dok su odrastali. Zato verujem da se iz prosvete može otići u penziju, ali se prosveta ne može baš tako lako izbaciti iz čoveka.
View this post on Instagram
■ Šta te najviše raduje, a vezano je za posao?
– Najveća satisfakcija jednog nastavnika za mene je kada učenik na kraju časa priđe i kaže: „Hvala Vam na predivnom času“. Ili kada, posle nekoliko godina, stigne poruka: „Hvala Vam što ste mi bili uzor“. Tada mi zaista bude puno srce. I u tim trenucima, bez obzira na sav umor i stres koji su neminovni u ovom poslu, znam da je imalo smisla. Možda upravo to znači voleti svoj posao.
Ne znači da nikada nismo umorni, da nam nikada nije teško ili da ne bismo rado produžili odmor. Znači da, uprkos svemu tome, znamo zašto se vraćamo.
■ Mnogi psiholozi govore ono što si ti, uzgred, pomenula dok smo pričale, a to je da veliki broj ljudi provodi dane i godine – čekajući vikend, praznik, odmor…
– Često to primećujem kod ljudi u mom okruženju, a moram da priznam da i ja to ponekad radim. Iščekujemo vikend, pa godišnji odmor, pa neke bolje dane, pa da se nešto promeni, pa da konačno dođe period kada ćemo moći da uživamo. A onda shvatim koliko života može da prođe dok čekamo da počne ono što zamišljamo kao pravi život.
Zato mislim da ne treba baš toliko čekati. Naravno, treba imati planove, želje i ciljeve, ali treba umeti živeti i ovaj trenutak koji imamo. Ne mora sve da bude savršeno da bismo pronašli nešto lepo u danu. Treba koristiti svaki trenutak i živeti život najbolje što umemo, sa onim što imamo i tamo gde jesmo.
