Zamislite da stanete pored vozila visokog više od šest metara. Toliko je veliko da čovek pored njega izgleda gotovo sićušno, a kada podignete pogled prema kabini, shvatite da treba da se popnete uz čitav niz stepenika da biste stigli do vozačkog mesta. Potom, zamislite da treba da sednete za volan i pokrenete tu grdosiju.
Za Ivanu Zdravković to je – posao.
Rudarski damper kojim upravlja težak je 160 tona, nosivost mu je između 200 i 220 tona, širok je više od osam metara, a sa podignutom korpom visok skoro 13 metara. Brojke zvuče gotovo nestvarno dok ne stanete pored takve mašine, a onda iza volana ugledate Ivanu – ženu koja o njoj ne govori kao o nečemu zastrašujućem, već kao o poslu koji voli.
Nije, međutim, kao devojčica sanjala da će jednog dana upravljati jednom od najvećih mašina koje možemo da zamislimo. Velike kamione posmatrala je sa glavnog puta. Ni sama ne zna kada se tačno rodila želja da jednog dana bude za volanom. Pojavila se, kaže, kao “grom iz vedra neba“. I od nje nije odustala.
Prvi susret sa stvarnošću bio je malo drugačiji.
– Prvi radni dan… Uh… nije bio prijatan kada se među tolikom muškom populacijom pojavila jedna žena. Tačno sam mogla da im pročitam misli: ‘Šta traži ova ovde?’, priseća se Ivana kroz smeh.
Prvih nekoliko meseci bili su dani obuke. I danas želi da zahvali svim ljudima koji su joj pomogli da što bolje savlada posao, posebno svom bratu.
A onda je došao trenutak kada je prvi put ostala sama u ogromnoj kabini. Bez predloga. Bez sugestija. Bez saveta.
– Radiš onako kako misliš da je najbolje… Lagana frka u glavi i pun gas.
Možda je upravo u toj rečenici cela Ivana.
Jer, ovo nije priča o tome kako je jedna žena pobedila jedan veliki kamion. Niti o tome kako je dokazala da žene mogu da rade “muške“ poslove. To je priča o jednoj ženi koja je poželela nešto neobično, skupila dovoljno hrabrosti da pokuša i, usput, pronašla posao koji voli. A posao za volanom ovakve mašine nije nimalo jednostavan.
Radni dan počinje rasporedom vozila i lokacije bagera na kojem je vozač angažovan, uz brojne informacije važne za posao. Slede obavezne mere predostrožnosti, alkotestiranje i provera bezbednosnih procedura. Tek nakon odlaska na parking počinje primopredaja i pregled vozila sa kolegom iz prethodne smene. Tek tada može da počne radni zadatak.
– I to sve zahteva potpunu koncentraciju i sposobnost. Sve u svemu, jedan naporan radni dan, i tako je svaki put. A u lošim vremenskim uslovima je još teži, kaže Ivana.
Ipak, ono što je najviše raduje nije veličina mašine, ni činjenica da je uspela da se izbori za mesto za volanom. Raduje je to što voli da radi.
– Ponosna sam na sebe bez ikakvog razloga, takvo srce kuca u meni. A možda zato što sam se izborila da razbijem predrasude, a ženskoj populaciji dokažem da stvarno možemo da im “stanemo na crtu“.
Da je na početku bilo potrebno malo više dokazivanja, priznaje bez mnogo razmišljanja.
– Uvek, od samog početka. Kolege su morale da prihvate, jer nisu imale drugu soluciju, kaže kroz smeh.
Nisu se, dodaje, žalili. Naprotiv, dobila je i nadimak – “Iva-brat“.
Iza tog nadimka, međutim, stoji nešto mnogo važnije od simpatične šale među kolegama. Ivana je u posao ušla u okruženje u kojem je od početka morala da pokaže da za volanom može da bude jednako sigurna i odgovorna kao bilo ko drugi. Danas o tome govori bez potrebe da od toga pravi veliku stvar.
Možda zato što ni sama sebe ne doživljava kao nekoga ko radi nešto posebno.
Kada je pitamo ko je Ivana Zdravković kada nije za volanom, odgovor je jednostavan i, zapravo, veoma lep.
– Ivana Zdravković je obična žena kao i svaka druga koju poznajete. Ona sa toplim srcem, širokog osmeha i uvek drugarski nastrojena. Isti vazduh dišemo, istu molitvu izgovaramo, isti hleb jedemo i uvek se istom nadamo… Majka, žena, sestra – e, baš to.
Zato ni njena porodica njenu odluku nije doživela na isti način. Sin je bio zabrinut. Muž je bio u čudu. Ostali su, pretpostavlja, bili ponosni.
A onda je Ivanina priča dobila još jedan život, daleko izvan rudnika. Njena fotografija našla se na izložbi “Nesputani glasovi: žene Balkana, snaga i nasleđe“, koja je predstavila priče devet žena sa Balkana.
– Nisam znala, ali mi prija saznanje da je tako. Hvala dragoj Kamij što me je prepoznala da budem deo njene priče koja je obišla zemlje Balkana, kao i svim ljudima koje sam tada upoznala. Prelepo iskustvo.
View this post on Instagram
Možda joj upravo zato i prija što je njena priča postala inspiracija drugima. Ne zato što sebe vidi kao heroja, već zato što zna koliko znači kada neko ne odustane od onoga što želi.
Kada govori o devojkama koje danas razmišljaju o zanimanju za koje će im neko reći da “nije za žene“, Ivana nema spremnu motivacionu poruku. Ima nešto mnogo iskrenije.
– Rekla bih da su možda u pravu. Ali da ih to ne tangira… Zato što će više žaliti za onim što su želele, a odustale, nego odustati od nečega samo zato što su dozvolile drugima da odluče umesto njih.
I možda je to najvažnija stvar koju je naučila za volanom velikog dampera – da tuđe mišljenje može da bude glasno, ali ne mora da bude jače od vaše želje.
Dok sam slušala Ivaninu priču, pomislila sam da možda postoji neko pitanje koje joj do sada niko nije postavio, a volela bi da jeste. Pitala sam je da li takvo pitanje postoji i šta bi na njega odgovorila.
Odgovor stiže bez mnogo razmišljanja.
– Uvek ima, kaže Ivana uz osmeh. Baš bih volela da upoznam Novaka Đokovića i provedem par sati sa njim i njegovom porodicom.
I tu se, na neki način, ponovo vraćamo na početak.
Jer iza svih tona, metara, stepenika i ogromnih mašina i dalje je samo Ivana – žena koja voli da vozi, majka, supruga, sestra, neko ko se raduje svom poslu i ko ima svoje želje, svoje uzore i svoje snove.
A kada bismo mogli da vratimo vreme i pored nje postavimo onu malu Ivanu koja je velike kamione samo posmatrala sa glavnog puta, verovatno bismo dobili odgovor koji najbolje zaokružuje celu priču.
Šta bi joj danas rekla?
– Drži se, mala. Životne greške su jako skupe. Jačaj sebe za vreme koje dolazi.
I možda bi joj ta mala Ivana poverovala. Jer, mnogo godina kasnije, zaista je stigla do volana.
