Ljudi odlaze na pojedine pijace zbog odličnog sira, najboljeg voća ili povrća, a ja zbog lizijantusa. Od početka jula, kada je počela sezona domaćih lizijantusa, svake subote krećem ka starom Merkatoru. Toliko sam oduševljena njima, da sam poželela da malo bolje upoznam Jelenu Budimirović, koja ih zajedno sa svojom porodicom gaji u Jakovu.
Već posle par minuta razgovora shvatila sam da je to jedna od onih lepih priča, koje su se stvarale korak po korak.
– Ja sam farmaceutski tehničar, suprug Dragan je poljoprivredni tehničar, ali smo sve do bombardovanja živeli od muzike. On svira harmoniku i klavijature i peva. Naravno, tada nikome nije bilo do veselja, pa smo mi ostali bez prihoda, a imali smo dete od tri meseca. Jednog dana smo otišli u Pazovu, kupili malo plastike i došli na pijacu da je prodajemo. Od toga smo živeli sve dok se život nije vratio u normalu.
View this post on Instagram
Posle nekog vremena, jedan Draganov prijatelj, muzičar, koji je već imao plastenik, rekao mu je: „Što i ti ne bi probao, vas je dosta u kući, možete da podelite posao. Ja sam od salate zaradio lepe pare“.
Prvi plastenik smo sami napravili. Iako se muž nikad nije bavio time, voli sve da proba i ide mu od ruke. Od tog prvog plastenika smo napravili drugi, od drugog treći… Gajili smo samo povrće, koje smo prodavali na pijaci. Tu sam često pričala sa dve žene, koje su prodavale cveće. Od njih sam saznala da lizijantus, koji mi se
jako dopao, može da se gaji kod nas. Ubrzo sam našla firmu koja je prodavala rasad i – tako je sve počelo.
U plasteniku smo posadili samo jednu leju, tek da probamo. Kad sam shvatila da se može lepo gajiti i da se dobro prodaje, sledeće godine je zauzeo ceo jedan plastenik, onda dva… Sada u pet plastenika imamo oko trideset hiljada strukova. U dva plastenika imamo jagode, čeri paradajz i opet cveće – gipsofile (šlajer cveće), ranunkulu i matiolu, koje se sade u oktobru, a stižu za osmi mart.
■ Da li je lakše gajiti lizijantuse nego povrće?
– Ako nije lakše onda je lepše. 😀 Ne iziskuje ništa specifično, osim što uspeva isključivo u plastenicima.
■ Kada vikendom, kad dolazite na pijacu, počinje vaš dan?
– U pola pet. Trebalo bi u četiri, ali kad legnete u dva ne možete ranije da ustanete. Kad na ekranu telefona pročitam – alarm će zvoniti za dva sata i trideset minuta, pomislim “e, blago meni“.
View this post on Instagram
■ Pretpostavljam da, ipak, ni tada nemate utisak da bi vam bilo lepše da radite u firmi?
– Ne. 😀 Nekada smo svakog dana, sem ponedeljka, dolazili na pijacu, ali to više ne radimo. Ljudi, koji robu kupuju na kvantašu i kasnije prodaju na pijaci, na kraju dana odlaze kući i odmaraju se. Mi, koji je proizvodimo, kad dođemo kući sadimo i beremo. Neko uspeva da izdrži takav tempo, ali pitanje je – koji je smisao, ako nećete imati vremena da se odmorite, da ga provedete sa porodicom, prijateljima, da sebi pružite neko zadovoljstvo…
■ Moram da se vratim na lizijantuse. Šta vole, a šta ne?
– Nisam primetila da traže neku posebnu negu, mada od žena koje ih kupuju svašta čujem. Jedna mi je ispričala da vazu uveče iznosi na terasu, ujutru je vraća u sobu, a u jedan sat u vodu ubaci dve kockice leda. Šalila sam se da je ostalo još da mu pusti muziku, pa da zaključimo da ima kraljevski tretman.
Često mi žene kažu da ovog vikenda neće kupiti lizijantus, jer im traje onaj koji su kupile pre nedelju dana. On, zaista, ne traži čak ni da mu svaki dan menjate vodu,
dovoljno je svakog drugog dana. Malo skratite stabljike, odstranite listove i cvetove koji više nisu sveži i to je sve. Upravo zbog te njegove izdržljivosti ga veoma često koriste za dekoracije na svadbama.
Pre par dana smo u plasteniku zaboravili ljubičasto-bele lizijantuse, koje je trebalo da isporučimo u jednu cvećaru. Sve do sutradan su bili bez vode, na ovim vrućinama. Kad smo ih pronašli mislili smo da nema šanse da se oporave, ali ih je hladna voda potpuno vratila u život. Evo, da ih sada vidite, ne biste pomislili da ih nismo jutros ubrali.
View this post on Instagram
■ Sigurno svi lizijantusi ne stignu na pijacu?
– Mada ih veoma mnogo prodamo baš tu, naše lizijantuse isporučujemo u petnaest beogradskih cvećara.
■ Svi, koji od vas kupujemo cveće, oduševljeni smo što dugo traju. Kada ih berete?
Oko pola sedam – sedam posle podne, jer je pre tog vremena pretoplo i za nas i za cveće. Potom ih spakujemo u kombi i donesemo kući. Onda ih nas troje-četvoro-petoro, kako kad, sastavljamo grane za prodaju. Na kraju ih spakujemo, sipamo hladnu vodu u saksije, u kojima će ujutru da krenu na pijacu. Dok sve to završimo ponoć uveliko prođe.
