Ljudi bliski Sergeju Ćetkoviću znaju koliko voli da pravi iznenađenja, a sve više to otkriva i njegova publika. Na koncertu u Opatiji izveo je novu pesmu, a iako je u pitanju bila premijera, uspeo je da mu publika bude savršen “prateći vokal“. Svako je u stihovima pronašao dva-tri, koji kao da su pisani za njega, ali ja izdvajam baš ove:
“Sudbina ne bira
Uvijek se poigra
Onda kad se najmanje nadaš.”
Sergejeva turneja po regionu je u punom jeku, nastaviće se i tokom jeseni, a kad budemo na korak do 2027. godine – gledaćemo ga i slušati u Sava centru.
25. decembar je rezervisan za “Sergej & Symphony Orchestra – Special Live Edition“, a već sada sam sigurna da neće biti samo taj jedan datum.
Dok Sergej u novoj pesmi priča o godinama koje su prošle, meni je palo na pamet da pogledam o čemu smo sve razgovarali proteklih petnaestak godina i da izdvojim nekoliko zanimljivih delića.
View this post on Instagram
■ Decembar 2012.
– Volim da kažem da je u suludim vremenima najvažnije gajiti svako prijateljstvo, a ne tražiti tuđe mane, da bi ga što brže okončao. Treba poći od toga koliko ih mi imamo, pa se tek onda baviti tuđim.
Šta sebi zameram? Što smo stariji sve je manje živaca, a sve više situacija koje nas nerviraju, a u mladosti nam je bilo dovoljno da duboko udahnemo vazduh i nastavimo dalje.
Voleo bi da prestanem da tuđe vreme cenim više nego svoje.
View this post on Instagram
■ April 2017.
– Postoji mudra izreka čuvenog kompozitora Franca Šuberta – “Srećan je onaj muškarac koji pronađe pravog prijatelja, a najsrećniji onaj koji ga pronađe u svojoj supruzi“.
Za sve treba imati sreće u životu, a najviše u ljubavi. Danas se lako stupa i u vezu i u brak. Sve je instant, a podaci o broju razvoda su poražavajući. Prvo treba da budeš siguran da želiš brak, da si spreman da u njega uložiš svu ljubav i sve znanje ovog sveta. Slušam poznanike, pa stičem utisak da više niko nikoga ne može da trpi. Svi njemu ili njoj nalaze bezbroj mana, a ko ih od nas nema?
View this post on Instagram
– Sa četrdeset godina ne mogu bitnije promeniti sebe, ali nastojim da korigujem odnos prema ljudima na koje sam do sada trošio previše vremena. Gradim svoj mikro svet, trudeći se da uživam u trenucima provedenim sa porodicom i prijateljima.
Dok sam bio mlađi, trebalo mi je više vremena da bih shvatio kakav je neko, jer se ljudi zarad ličnog interesa često predstavljaju onakvim kakve biste vi hteli da čujete i vidite, ali vreme pokaže da nisu takvi. Što sam stariji, lakše procenim kakav je ko.
■ Februar 2020.
– Vrlo dobro pamtim šta sam sve mojim roditeljima priređivao. Toliko sam se puta kući vratio isečenih nogu i ruku, da bi otac – čim čuje da plačem – uzimao ključeve od kola, jer je znao da sledi odlazak na šivenje.
Jednom prilikom sam se trkao i pobedio, ali nisam video bodljikavu žicu, pa sam prošao ispod nje, ali tako da mi je ostavila veliki rez na glavi. Ocu je tada već bilo preko glave i doktora i bolnica, a majka je radila u apoteci, pa smo uvek u kući imali antibiotske praškove, alkohol i sve što treba za takve prilike.
U to vreme, zavese su se kačile štipaljkicama, za koje je on zaključio da će, naravno posle temeljne dezinfkecije, poslužiti kao kopče. Stavio je lek, pa pet-šest štipaljkica duž posekotine i – posle tri dana je zaraslo.
View this post on Instagram
■ Novembar 2024.
– Kristinin i moj odnos, kada je reč o muzici, najbolje dočarava anegdota sa početka moje karijere.
Kada sam napisao pesmu “Pogledi u tami” i odsvirao joj prvu verziju, rekla je: „Super je, ali možeš ti to bolje“. Shvatio sam da me niko ne poznaje kao ona i da je u pravu, da je svaki komentar dobronameran i na mestu, te da ću najbolju analizu i sugestiju pre dobiti od nje, od onih koji slušaju muziku, a ne od ljudi koji se njome bave.
View this post on Instagram
■ Decembar 2025.
– Počeli smo da sebe doživljavamo kao centar sveta, da verujemo da je sve nebitno osim našeg ega, koji treba zadovoljiti. To se nameće kroz filmove, muziku… Kada je moja generacija, one pre nje, pa i kasnije, sve do devedesete, čula i jednu ružnu reč na televiziji ili gledala nepristojnu scenu pre deset uveče? Nekad sam sablažnjen onim što čovek može da vidi na televiziji i u po’ dana.
Greh nikad nije bio više reklamiran, nego poslednjih nekoliko godina. Gde god se okreneš, sve je nakaradno. Nestao je sram, kao osnova i kulture i odnosa u svakom smislu. Međutim, ponovo se vraćam na ono – sve dolazi iz kuće. I danas “vidim” slike iz detinjstva, osećam atmosferu, sećam se se da smo non stop nekoga dočekivali, da sam dovodio prijatelje u kuću, da sam ih čuvao i borio se za njih.
Naravno, kad pričamo o egu, jako je važno s kime će čovek provesti ostatak života. To podvlačim s nekoliko markera. Imao sam sreću da nađem ženu koja je normalna, realna, na zemlji. Kad god pomisliš “ne mogu to” treba ti neko blizak ko će ti reći “ti to možeš”. U našem odnosu je uvek bilo tako, u oba smera.
View this post on Instagram
