Ako imate pedeset godina i odlučite da motorom krenete u Grčku na more, prijatelji i kolege će vam pogledima govoriti – a, kriza srednjih godina? Ukoliko vam tako nešto padne na pamet u šezdesetim, kad im to saopštite prekrstiće se i bez ustezanja reći – jesi li normalna ili normalan.
U sedamdesetim je tako nešto nezamislivo osim ako ste Verica Rakočević. Ona je 4. jula stavila kacigu, čvrsto zagrlila Veljka oko struka i krenula na put od skoro 700 kilometara. Ispostavilo se da je bilo mnogo lakše nego što je mislila…
– Danas sam pročitala nešto što je velika istina, a suština je u konstataciji da lakoća vožnje motorom potiče iz poverenja u gazdu, a gazda je onaj ko taj motor vozi. Zaista je tako. Veljko ima fantastične reflekse, a kad si oslobođen straha onda nemaš nikakav problem. Budući da sam mnogo veći komformista od njega, rekla sam – probaću, pa ako mi ne bude prijatno ili ako se ne budem osećala dobro, vratiću se iz Soluna avionom.
View this post on Instagram
Međutim, kad me je Veljko pred povratak pitao hoću li avionom, nije mi palo na pamet da ne idem motorom. U kolima me bole leđa, sve mi smeta, ali ovo je potpuno drugačija priča. Hvala mu što mi je dao još jednu priliku da istražim nešto za šta sam mislila da me neće interesovati..
■ Da li su vas posle prve etape motorom bolela leđa, ruke, noge?
– Ništa, zasita. Veljko je uzeo odličan motor koji je jako udoban, kao i vrhunsku opremu, što je vrlo važno. Nije me bolelo čak ni koleno, u kome posle preloma na skijanju imam Bekerovu cistu. Kad se voziš kolima kroz “prozorče“ vidiš deo prirode, a ovde podigneš pogled – ugledaš nebo, osećaš vetar…
Kad smo išli ka Solunu, svratili smo kod našeg druga Radomira, u Vranju, gde smo ručali. Posle smo nastavili do Skoplja, a poseban plus je što ne provodiš sate u onim dugačkim redovima, koji su uvek na ulasku i izlasku iz Grčke. Motor ti daje neverovatan osećaj slobode.
Za nekoga je luksuz sloboda koja nema cenu, za nekoga – a i za mene nekada – luksuz su Maldivi, Karibi i slična čuda. Sve sam to videla i shvatila da postoji nešto mnogo sadržajnije.
Moram priznati da se to desilo zahvaljujući Veljku. Ako ću da govorim realno, moram da kažem da mu je bila potrebna ogromna količina ljubavi, da bi istrpeo moje prilagođavanje. Veljko je imao ideju da ponesemo šator, ali sam ja reagovala u stilu – ma, kakav šator. Međutim, jednog dana, kad smo motorom otišli do neke puste plaže, sunce upeklo, hladovine nigde… U tom trenutku sam pomislila – da je poneo taj šator, sad bismo se lepo uvukli u njega.
View this post on Instagram
■ Sledeće godine nosite šator 😀
– Mi smo porodica koja ne planira. Zato idemo čas motorom, čas kamperom, čas avionom, kako nam dođe.
■ Čime god da krenete, izazvaćete interesovanje. Da li vas to zabavlja?
– Šta da im radim? To je njihova percepcija godina, života, svega. Malograđanski je nečiju sposobnsot vezivati za njegove ili njene godine. Neko nema snage ni u pedesetoj, pa se pita kako je moguće da neko ima u sedamdestim? Jedini odgovor je – svako bi voleo da bude “ja“. Jeste lepo biti “ja“, ali je nemoguće.
■ Kada ste shvatili da je lepo biti “Vi“?
– Oduvek. Da nije tako ne bih zarad ličnog zadovoljstva pravila sve glupsoti koje sam pravila. Ne bih se udala za 35 godina mlađeg čoveka, ne bih radila sve što radim… Nemojte me uzimati kao primer proseka. Nisam prosek.
View this post on Instagram
■ Nekoliko puta, kad se pričalo o “Verici koja motorom putuje u Grčku“, čuo se komentar – jeste, ali ima mladog muža.
– Pa, naravno. Sigurno ne bih smela da sednem na motor s nekim od sedamdeset godina. Hajde da budemo realni… Danas, što zbog genetike, što zbog nezdravog načina života, ženu čim uđe u menopauzu počnu da bole kičma, kolena, glava… Zaštićena sam od uroka, pa bez bojazni da će me neko ureći mogu da kažem – Hvala Bogu, mene ne boli ništa. Imam zbogdnog, talentovanog, lepog, mladog muža koji me voli i kog ja volim i – šta da im radim.
■ Ima onih koje čak i ne boli ništa, ali sebi ne dozvoljavaju da “ostanu mladi“.
– Ti jesi ili nisi takav rođen. Čim razmišljaš mogu li – već je problem. S druge strane, mislim da s godinama, ipak, moraju da dođu neka ograničenja, mada se Veljko ne slaže sa mnom. Ne mogu da sa 78 godina obučem šorts, obujem čizme i da, ma kako mi to stajalo, idem kao luda baba po gradu. To što ne mislim da se od babe može praviti devojka, nema nikakve veze sa tim da li ću sesti na motor ili “skakati i preskakati“.
Zgranuta sam kad neko kaže – vidi, neko u tim godinama može ovo ili ono. Kojim godinama? Ko si ti da bilo koga ograničavaš? Ali, to smo mi.
Još smo u XV veku. Džoan Kolins se pojavi na crvenom tepihu, a ispod fotografije se nižu civilizovani komentari. Ako naiđeš na neki prostački – znaj da je odavde.
View this post on Instagram
