Petnaestog jula je objavljena knjiga “Roditelji kućnih ljubimaca“, za koju se slobodno može reći da je čitalački hit ovog leta. Tog dana je Milica Vučković na svom Instagram profilu napisala: „Iza ovih korica krije se stotine, zbilja stotine neprospavanih noći kada sam, kako bih ostala normalna, pisala u glavi ove redove. Iza ovih korica stanuju junaci kojima sam ja podarila život i koji su meni spasavali život”.
Nešto manje od mesec dana kasnije predstavljamo vam Milicu “na drugi način”, svesni da ni deset ovakvih tekstova ne bi moglo da ispriča sve neverovatne priče,
koje je ona proživela, a ima tako malo godina.
View this post on Instagram
■ Da li je noć vreme kad pišete zbog inspiracije ili praktičnosti, jer je dan prepun obaveza?
– Sada ste me ovim pitanjem i pominjanjem mreža podsetili na stranicu koju sam volela, a zove se “Neke sam dane proveo noću”. Stvarno jesam. Ranije bih slikala i spremala izložbe isključivo noću, jer mi je za ono što umetnici vole da nazivaju “kreativan rad” bilo potrebno neograničeno vreme, brisan prostor. Kako je realnost sasvim drugačija od toga i kako je inspiracija mit, deca su mi mnogo pomogla da ga se lišim.
Ovaj sam roman pisala danju, u tih par sati izjutra kad su deca u vrtiću, odnosno moje mlađe dete kod moje mame, jer u ostatku dana imam vremena isključivo za svakodnevne porodične rutine i obaveze. Za tih par slobodnih sati mi se, sada, čini da sam u stanju da pomerim svet. Kako deca još uvek ne spavaju, kad su bolesni ili se bude, noću sam smišljala situacije i živela sa svojim likovima u mislima, dok ih ujutru ne oživim “na papiru”.
■ Da li ste “Roditelji kućnih ljubimaca“ pročitali od kad ih je Laguna objavila?
– Nisam, čini mi se da neću nikada. Znate šta, Laguna je toliko ozbiljna izdavačka kuća, mogu odgovorno da tvrdim i kroz autorsko i kroz čitalačko iskustvo, jedna od retkih sa tako profesionalnim i odgovornim uredništvom. Sa svojom urednicom Jasminom sam kroz tekst prošla dvocifren broj puta od slova do slova, toliko da mi je izašao na nos. Treba mi vremena da se odmorim od njega.
■ Dva romana ste počeli citatom. Postoji li treći-četvrti citat koji baš volite?
– Postoji bezbroj citata koje volim i kojima se divim. Za mene jedna rečenica koju čovek domisli je isto što i kada neko oktrije neki zakon u matematici ili fizici, tačka od koje svet nadalje izgleda sasvim drugačije.
View this post on Instagram
■ Zašto uvek sedite u ćošku?
– Otuda se najbolje vide svi drugi, a ja najmanje.
■ Pomenuli ste da tri-četiri meseca godišnje provodite u Herceg Novom. Šta najviše volite u tamošnjem mentalitetu?
– Neopterećenost životnim uspesima, zahvalnost prema sasvim običnom životu, kakav on inače jeste.
■ Da li sebe doživljavate kao hrabru osobu?
– Rekla bih da sam se u mnogim trenucima u životu ponela izuzetno hrabro samo zato što nisam smela da kažem da se plašim.
■ U Indoneziji ste proveli nekoliko godina. Čega se danas prvo setite kad pomislite na taj deo sveta?
– Volim da se setim Indonezije, to je moja oaza mira. Boravila sam tamo pre pametnih telefona, pre interneta. Kada zažmurim vidim samo volan mog skutera, a preda mnom nepregledne zemljane puteve, oko mene litice i okean, noćni market pun preukusne hrane, neke nasmejane ljude čiji jezik jedva govorim, ali ih sasvim razumem.
■ Šta vam je najvažnije da ćerku i sina naučite dok su još mali, a da to nije “da budu dobri ljudi”, jer se to valjda podrazumeva?
– Da budu zahvalni.
■ Beni, junak vaše nove knjige, upoznaje različite ljude. Da li vas dani, u kojima kontaktirate s mnogo ljudi, umaraju ili uživate u njima?
– Licemerno bi bilo da kažem da me umara, jer su mi ljudi večita inspiracija. Sve o čemu pišem oduvek, a i dalje jesu ljudi. Ali, takođe bi bila istina da kažem da me umara. Mnogo pričam kako bih sakrila sve ono o čemu ne govorim, ali zapravo najviše volim da ćutim, da šetam sama, da čitam.
Bavila sam se takvim poslovima da sam zaista, više nego prosečno, imala kontakta sa ljudima, rekla bih čak i da poznajem vanredno puno ljudi, naravno uzevši u obzir da čovek jedva da može da poznaje drugog čoveka.
■ Da li bezbroj stepenica koje ima Herceg Novi doživljavate kao trening ili “smaranje“?
– Kao trening! Svakim pitanjem sve preciznije gađate u cilj. Hvala vam na tome. Jasno je, možda nekome, da u meni leži taj poriv da se bude koristan, da se nešto uradi, da se nešto smisli. To bi valjda bio samo strah od smrti, besmisla, prolaznosti.
U tom smislu, šta god da radim, volim sebi da predstavim kao korisno, pa su tako stepenice za mene trening na koji već godinama ne stižem da odem.
■ Kada ste naučili da vozite motor i koja je najveća daljina koju ste njime prešli?
– Počela sam da vozim motor u Indoneziji, skuter tačnije, sa kojim sam prošla celo ostrvo, od najjužnije tačke, Uluvatua, do najsevernijeg grada, Singarađe. Vozila sam se i po Javi, po Džogdžakarti, Džakarti. Za punu A kategoriju sam položila kod kuće, u Beogradu, tek “pod stere dane“, srećom.
Ne bih volela da sam ranije počela da vozim motor, jer nisam bila odgovorna, da ne kažem nešto drugo. Sada vozim Jamahu Tenere, nažalost nisam puno njome prošla, jer sam je kupila svega par godina pre nego što sam dobila prvo dete. Vozim je svaki dan po gradu i okolini, ali se nadam da ću, kada deca porastu, sa svojim mužem da putujem i kampujem po celom svetu, naročito istočno.
■ „Mnogo je dosadne književnosti i dosadne umetnosti, uopšte, ali to se ne sme reći“ – rekli ste u jednom intervjuu. Kad vam je neka knjiga dosadna, do koje stranice joj dajete šansu?
– Ranije sam osećala dužnost da pročitam svaku knjigu i pogledam svaku predstavu do kraja. Na sreću to više ne radim. Ako čitam iz pozicije žirija pročitam do kraja ali, kako se to kaže, dijagonalno. Kada čitam za sebe, ne smem vam reći, ali prostora dajem malo, i knjigama i ljudima. Valjda to ide sa godinama.
■ Deset godina ste radili tetovaže. Kako se osećate kad danas sretnete ljude koji nose važe tetovaže?
– Čudno.
■ Da li čitate knjige na plaži?
– To mi je omiljena stvar. Pre dece sam umela da za mesec dana u Herceg Novom pročitam po dvadeset knjiga, ne preterujem. Nisam čitala knjigu na plaži pet godina, nedostaje mi to, iako se ne žalim, i deca su kao neke pokretne knjige. Biće svega samo da smo zdravo.
■ Da li ste nekada nekom piscu tražili da vam potpiše knjigu?
– Nemam tu praksu, niti takav onos prema autorima, ljudima, bilo kome. Međutim, jesam na jednom Krokodilu uzela potpis Irvinu Velšu i Hanifu Kurejšiju. Bilo mi je glupo, a danas mi je drago zbog toga. Sada bih rado skupljala potpise da ostavim deci biblioteku potpisanih knjiga, eto, kao neki suvenir, svedočanstvo, uspomenu.
■ Kad se slušaju vaši intervjui, čini se da ste do početka tridesetih proživeli bar pet nečijih života. Postoji li nešto što biste baš voleli da radite, a niste probali ili mesto, na koje još niste otišli, mada biste voleli?
– I meni se nekada tako čini. Dok sam bila mlađa moja neostvarena želja bila da imam bend, da sviram bas kao ona basistkinja iz White Zombi-ja, da mi kosa visi preko lica. Nemam više takvih ambicija, samo žalim što mi se čini da neću stići da pročitam sve knjige na svetu koje bih volela.
■ Da li ste imali ili imate kućnog ljubimca?
– Imala sam Džek Rasela Izu, a moj muž je imao četrnaestog labradora Korta, sa kojim sam provela nekoliko njegovih poslednjih godina. Kortu je produžio život moj pas glupi, Koča, uz kojeg su deca prohodala, naučila da dele i da budu saosećajna prema svim živim bićima. Koča ima dvanaest godina, displaziju kukova, posedeo je, ali se i dalje ponaša kao derle. Nadam se da će još neke godine provesti kao član naše porodice.
■ Koje boje/kombinacije su vam najdraže, kad je odeća u pitanju?
– Moja paleta je puna zemljanih boja, to su boje koje me same po sebi privlače. Volela bih da umem da se obučem šik, upadljivo, raznobojno, ali maslinasta, umbra, crna, bela, teget na mene deluju kao magnet. Mada me se garderoba ne tiče mnogo, najviše volim kada na buvljaku u Donjem Milanovcu, u koji upravo sada preko Dunava gledam iz svoje vikendice, nađem neku “prnju” za sto dinara. To je za mene premija.
