U tekstovima o psihologiji stalno nailazimo na nove pojmove, po pravilu pristigle sa engleskog govornog područja. Međutim, sada se pojavio jedan domaći – partnerologija, a osmislila ga je psihološkinja Jelena Stanivuković.
U istoimenoj knjizi, između ostalog, piše da nas partnerologija uči kako da volimo zrelije, kako da prepoznamo sopstvene obrasce, kako da se nosimo sa blizinom, razlikama, krizama i sopstvenim emocijama, bez gubljenja sebe u tom procesu. Zvuči komplikovano, ali Jelena kaže da je sve to moguće, naglašavajući da je najveća zabluda da je ljubav dovoljna za kvalitetan i stabilan odnos. Jeste neophodna, ali nije dovoljna.
■ Na koja pitanja treba da odgovorimo sebi, kad vidimo da se privlačnost, flert ili šta god se dešavalo, pretvara u vezu?
– Važno je, po ko zna koji put, podsetiti na to da ljubav nije isto što i zaljubljenost. Zaljubljenost je zaista slepa, a prava ljubav nije. Kada smo zaljubljeni bukvalno nam se dešava hormonska oluja, a partnera gledamo kroz one toliko pominjane ružičaste naočare. Često ne vidimo signale tzv. “crvene zastavice“, jer ne želimo da izgubimo taj neverovatan osećaj koji daje zaljubljenost.
Neretko se ne zaljubljujemo u osobu, već u svoj odraz u njenim očima. Uprkos hormonskoj oluji, koja nas zaista zaslepi, treba da se zapitamo da li postoje neke stvari koje ne primećujemo, a trebalo bi, koliko smo tu osobu idealizovali, da li ona zaista ima kapacitet za ono što mi želimo…
Ako vam se neko ne javlja redovno možda nije misteriozan, već ima problem sa bliskošću; ako loše priča o bivšim partnerkama, velika je šansa da će tako govoriti i o vama; ako nema bliske prijatelje, možda nije usamljeni vuk koji je jači od svih, već je osoba koja nema kapacitet za dugotrajne odnose…
■ Koliko zaljubljensot može da traje?
– Psiholozi koji su upravo to izučavali kažu od šest meseci do godinu i po. Neki tvrde i malo duže, a postoje dokazi i da posle nekog vremena ponovo možemo da se zaljubimo u istu osobu. Budući da je to zaista stresan period, jer smo opsednuti tom osobom i ne možemo da se fokusiramo na bilo šta drugo, biologija je uredila da takvo stanje ne može da traje zauvek, jer ne bi bilo funkcionalno.
Međutim, nekad ljudi u toj početnoj fazi donesu odluke koje je kasnije teško povući, kao što su brak ili stvaranje deteta. Ne kažem da je to uvek pogrešan potez, ali
savetujem da treba sačekati da prođe početna euforija. Za važne odluke treba da prođe zaljubljenost, da partnera gledamo realnim očima i biramo ga uprkos njegovim manama, jer procenjujemo da ima više dobrog nego lošeg.
View this post on Instagram
■ Da li, uz rizik da ćemo ugroziti strast i romantiku, treba da sednemo i partneru kažemo šta su naše “crvene linije“ u vezi – npr. da li želimo decu, da li razmišljamo o preseljenju u inostranstvo, da li nam je nezamislimo da neko ima pin naše platne kartice?
– Ne mislim da na trećem sastanku treba da izvadimo spisak zahteva, ali kad vidimo da veza prelazi u nešto prirodno i zdravo, normalno je da razgovaramo o vrednostima i planovima.
Ljubav je odnos dvoje ljudi koji žele da im se ukrste putevi, ali moramo znati kuda vodi svaki od tih puteva i videti da li uopšte gledamo u istom pravcu. Nemojte se bojati ozbiljnih razgovora. Oni ne ubijaju ni zaljubljenost, ni strast, koja se održava na druge načine.
■ Može li se reći da previše očekujemo od “onog drugog“?
– U “Partnerologiji” sam čitavo poglavlje posvetila upravo nerealnim očekivanjima, jer ono što srećem u praksi potvrđuje da ih gotovo svi imamo. Često od partnera očekujemo da nam bude i roditelj, i prijatelj, i terapeut, da nas intelektualno stimuliše, da je duhovit i da sve vrvi od strasti… Imamo fantaziju da partner u nama treba da voli ono što ni sami ne volimo kod sebe i da će nas takva bezuslovna ljubav izlečiti i zaceliti.
Partnerska ljubav nikad ne može da bude bezuslovna, a takva ljubav, neretko, izostaje i u odnosu roditelj – dete. Nažalost, često ni sami sebe ne volimo bezuslovno. Glupo je očekivati to u odnosu dvoje odraslih ljudi. Preveliko je breme za partnera kada očekujemo da nam zameni sve druge bitne osobe u životu, a ako se do te
mere oslonimo na njega – “ugušićemo“ ga.
Isto će se desiti i s našim odnosom, a sebe ćemo uskratiti za odnose koje treba da gradimo s drugim ljudima, jer nije sve u partneru. Treba imati bliske priajtelje, porodicu ako nam je data, hobije… Jedino tako odnos, dugotrajno, može da bude zdrav i stabilan.
View this post on Instagram
■ Koliko je prisutan stav “ja sam bogom dan ili dana“, a ti treba da se raduješ što me imaš kraj sebe?
– Ta teza je podjednako opasna kao i idealizacija partnera. Zato je važno da uvek budemo iskreni prema sebi. Obožavam da klijente pitam “da li biste bili u vezi sa sobom“ i “da ste na mestu vašeg partnera šta bi vas nerviralo kod vas“? Hajde da vidimo šta donosimo u tu vezu, na koji način joj doprinosimo, a na koji otežavamo taj odnos.
Svako čini i jedno i drugo, samo je važno to prepozanti. Ako jedna strana hronično daje ili dobija mnogo manje od one druge, ta veza ne može da bude kvalitetna. Može da bude dugorajna, ako se radi o specifičnim kompatibilnim psihopatologijama, ali ne i kvalitetna.. Pre no što se zapitamo da li je moj partner dovoljno dobar
za mene, treba da postavimo pitanje da li sam ja dovoljno dobar partner za njega i za naš odnos.
■■■ Tekst sam radila za Lepotu i zdravlje
