Prošlog leta sam sa Natašom Miljković radila rubriku “nekad i sad”, s tim što je to “nekad” podrazumevalo sećanje na 2000. godinu Tada je o ovom našem poslu rekla nešto toliko slikovito, da sam je u međuvremenu mnogo puta citirala. Kad smo se srele prošle nedelje, podsetila sam je na ove njene rečenice:
– Kad se kaže da je nekada, tehnološki, bilo gotovo nezamislivo raditi ovaj posao, misli se da je bilo teže nego danas, kada ti je sve na dva klika. To je i tačno i nije. Tada si radio polako i temeljno i nisi morao emisije da isporučuješ kao da radiš na fabričkoj traci, od danas za sutra, a sutra se ne sećaš šta je bilo juče. Jeste se radilo teže, ali si sedam dana spremao emisiju od sat vremena, a danas su ti na raspologanju sve društvene mreže i veštačka inteligencija, ali čim si odjavio tročasovnu emisiju ulećeš u pravljenje sutrašnje.
Ne silaziš sa te trake… Tehnologije su olakšale dolazak do osnovnih informacija, ali su ovaj posao ubrzale do nivoa koji nije samo da je sumanuto pratiti, već je i nezdravo. Sada je dodala: „Zaista se radi više, ali ja sam rekla “da, hoću da vodim jutarnji program”, a to je tri sata živog programa dnevno”.
View this post on Instagram
■ Zanimljiva je paralela koju si tada napravila sa sa bindžovanjem serija.
– Kako se program brzo proizvodi tako se i konzumira. Sve je “danas za danas” i ćao – sutra se zaboravljaju i dobra i loša gostovanja. Kao kad bindžuješ seriju, tako je i s programom – ne pamti se. Slušala sam stručnjake koji govore da treba gledati epizodu po epizodu tj. posvetiti se tome što gledaš. Sigurno je da ćeš mnogo duže pamtiti ono što si video.
Znaš koja se emisija još uvek gleda natenane? To je Utisak nedelje. Tokom ta dva sata programa se tema analizira kao da je na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Tako se nekada radilo, a meni to prija. Zahvaljujući tome pamtim Oljine goste, pamtim šta su rekli, a mi smo stalno na pokretnoj traci.
■ Može li se ta traka usporiti?
– Traka može samo da se još više ubrza, jer je takva proizvodnja informacija. Mi, novinari, treba da izdvajamo bitno od nebitnog i da gledaoce ne zatrpavamo spinovima i sadržajima koji su stvoreni da bi im odvukli pažnu. Vrlo često se, baš zbog odvraćanja pažnje, događaji proizvode tom silinom. Mi stojimo na “kapiji” i pazimo da nam u prostor ne uđe ono što će gledaocima zamutiti pogled.
View this post on Instagram
■ Gledaoci sve češće gledaju snimke ljudi koji se uključuju u program. Izgleda da će gostovanja u studiju biti sve ređa.
– To je svetski trend. Smanjuju se troškovi dolaska gosta i, što je još važnije, možeš da imaš i kompetentnog sagovornika koji živi daleko. Kad se desi nešto važno, imaćeš nečiju izjavu bez čekanja da dođe u studio. To na zanimljiv način otkriva naše domove.
Sećam se da je Goranka Matić, gledajući uključenja za vreme korone, dobila inspiraciju za izložbu. “Tada smo ljudima ušli u spavaće sobe” – to su bile njene reči. Sada lepo možeš da vidiš imovinski status sagovornika. Recimo, nekoga prozivaju da je tajkun, špijun, izdajica, a on se u program uključi iz sobice. Shvatiš da taj čovek ne živi u vili sa bazenom, već u malom stanu, pa pomisliš – jak si mi ti strani plaćenik. 😀 Sigurno je da na drugi način upoznajemo sagovornike.
■ U doba pre mobilnih su novinari upoznavali roditelje, partnere i decu poznatih ličnosti, jer su se oni obično javljali kad zazvoni fiksni telefon. Da li su na početku tvoje karijere, koja je počela pre tačno trideset godina, postojali mobilni telefoni?
– Prvi mobilni sam dobila tri godine kasnije. Kad su se pojavili, bili su jako skupi, pa je Bogoljub Karić podelio urednicima i zvezdama. Mi smo bili “deca”, pa ko će nama da da mobilne. Sa strane smo gledali kako to radi. 😀
Još 2004. ili 2005. sam radila “Ključ” sa temom – kako smo živeli bez mobilnih telefona. Doduše, moj otac je skoro celu svoju novinarsku karijeru radio bez mobilnog telefona i kompjutera. Postojala je dokumentacija, arhiva, pa si tamo sedeo i tražio šta te zanima. To je bio Gugl. Sada je, ipak, mnogo lakše i praktičnije, ali nepotpuno.
View this post on Instagram
■ Kako nepotpuno?
– Jednostavno, nije dovoljno. Za proizvodnju dnevnog programa jeste, ali kad bih sutra radila neki dokumentarac ili tematsku emisiju ne bi mi bio dovoljan ni Gugl ni novinska arhiva, već isključivo kontakti sa ljudima. Međutim, kad živiš u studiju i ispred kompjutera nemaš vremena da se sretneš sa čovekom koji može da ti bude izvor. Dok sam radila “Ključ” viđala sam se s ljudima koji mi dolaze u emiciju, pričala s njima, pa tek onda pravila priču.
■ Kad sam već pomenula telefon, da li i dalje imaš isključen zvuk?
– Već godinama je na vibraciji. Ne volim zvuk telefona, ni svog, ni tuđeg u kancelariji, ali to je moj problem.
■ Kako se najbolje odmoriš kad “siđeš s trake”?
– Trening, druženje s prijateljima i razgovor sa sinom – to su moji mali rituali, kojih se držim. Prostora za više od toga trenutno nemam.
■ Ti razgovori sa Lazarom su verovatno sve sadržajniji, jer ima već šesnaest godina.
– On mi daje životne savete. Jako volim da ga slušam. Njegova rezonovanja su vrlo jasna, čista i mudra.
