Kada je na kraju emisije “Šta sam tebi i ko sam sebi“ Ivan Stanković pitao Milana Marića šta bi veliki Milan rekao malom Milanu od dvanaest godina, jedan od najcenjenijih glumaca u regionu je odgovorio: „I dalje verujem u sebe, i dalje načelno verujem u dobro u ljudima. Možda je to bajkoviti deo mene, ali baš me briga. To je delom moja svesna odluka. Siguran sam u to da dobro pobeđuje“.
Kad sam to čula znala sam da neću uspeti da pronađem bolje pitanje za početak intervjua s njim od – da li i sada veruje u pobedu dobra?
– Sada u pobedu dobra verujem više nego ikada ranije, jer sam video da to nije samo moje verovanje i potreba, nego da u to veruje i da tome teži ogroman broj ljudi oko mene. Žao mi je samo što to nismo ranije prepoznali jedni kod drugih, što smo o toj potrebi ćutali ili stidljivo govorili, što oko toga nismo umeli ranije da razgovaramo i otvoreno kažemo jedni drugima šta želimo, kao što to radimo poslednjih meseci.
■ Da li su, za dosadašnjih trideset pet godina, ljudi koje ste sretali više radili na tome da vas uvere da ste u pravu kad kažete da “verujte u dobro u ljudima“ ili su vas svojim gestovima terali da posumnjate u taj stav?
– Da nema tih ljudi koji me svojim postupcima teraju da posumnjam da dobro kao koncept uopšte danas postoji, ne bih onda ni toliko težio, a ni cenio i radovao se kada naiđem na dobro u ljudima. Teško je danas biti dobar prema drugome, to je zaista odlika hrabrih i odvažnih u vremenima kada se cene i nagrađuju poltronstvo, ljigavost i kukavičluk.
■ Ne samo proteklih meseci, već godinama unazad poznat je vaš stav o najaktuelnijim društvenim pitanjima. Smatrate li sebe hrabrom osobom?
– Meni se nekako čini da je mnogo više hrabrosti potrebno da se donese svesna odluka da uništiš u sebi sve ono što te čini čovekom, zarad prividnog mira. Da svesno iskriviš sopstveni pogled na stvarnost, pravdu, etiku i logičko, zdravorazumsko zaključivanje. Da pristaneš da svesno uništiš sebi dostojanstvo i postaneš plašljivi rob sopstvene odluke, koji se boji i da pomisli, a kamoli da izgovori ono što vidi.
Dakle, da pristaneš na jednu vrstu zločina nad samim sobom iz kojeg posle nema nazad, nego se samo ide dalje i dublje u toj agoniji sa kojom ćeš živeti do kraja svog života. E, pa meni se čini da je to mnogo, mnogo hrabrija odluka od toga da prosto izgovoriš ono što vidiš, a reći kriminalcu da je kriminalac nije nikakva hrabrost, to je zdrav razum.
■ Doduše, hrabrost nije samo reći svoj stav. Treba je imati i npr. za rizičnu scenu, a vi ste rekli da biste voleli da motorom poletite sa skakaonice, pa padobranom kao Tom Kruz. Stvarno želite sličnu dozu adrenalina?
– Da, voleo bih da probam i takve stvari u svom poslu. No, ne radi se tu samo o mom egzibicionizmu ili želji za adrenalinom, niti nužno o akcionim ili triler filmovima, nego bih voleo da kod nas postoje uslovi u kojima su i takve stvari moguće zarad nekog filma ili serije. To bi onda značilo da se neko zapravo ozbiljno bavi celokupnom filmskom i televizijskom industrijom na svim nivoima i da je taj neko shvatio pun potencijal svega onoga što neki film ili serija može, što komercijalno, što festivalski.
Nažalost, daleko smo mi i od letenja padobranom za film, a i od toga da se naša industrija temeljno i ozbiljno uredi. Mi se u našoj industriji trenutno najtemeljnije
bavimo – crnim listama.
■ U nekoliko intervjua ste pričali koliko volite da maštate. Da li je to baš-baš maštanje ili postoji i dobra doza realnosti?
– Mašta se uvek nadovezuje na realan okvir i tek onda započinje to magično putovanje u neke naše skrivene želje i čežnje. Obožavam da maštam i zaista mislim da je to jedina potreba iz detinjstva koja je ostala u integralnom obliku, koja me i danas povezuje sa tim malim Milanom. Sve drugo je odrasli život “pokvario”, tako da naviku maštanja ljubomorno čuvam i negujem.
■ Jednom prilikom ste rekli da je normalno što je u vašem poslu ego izražen, jer svake večeri stojite pred pet stotina ljudi koji vas procenjuju. Kako uspevate da se borite s egom, kada npr. posle “Tome” ili “Edipa” komplimenti stižu sa svih strana, plus oni koije vam svakodnevno upućuju žene iz celog regiona?
– Najveća muka sa egom je što stalno sa njim morate da se rvete. Kad je u pitanju uspeh – ego divlja na jednu stranu i vrlo lako od vas može napraviti idiota kojem nema spasa. Kada je u pitanju neuspeh – onda opet morate da ga reanimirate i vraćate nazad, jer tada možete postati frustrirani idiot koji mrzi sve oko sebe. A, kada je na sredini, kada nije ni uspeh ni neuspeh, e tada je najgore. Tada svako jutro morate da osluškujete na koju stranu je krenuo i ko mu je kriv što se ništa ne dešava i što nije ni uspeh, ni neuspeh. I tada možete postati idiot. Obrni, okreni, borba sa egom je svakodnevna ukoliko ne želite da budete idiot.
■ U jednom intervjuu ste na pitanje kada kažete “Bravo, Milane“ odgovorili – kad uspem da pobedim sebe. S kojim osobinama ili navikama ste, pre pobede, vodili najveće bitke?
– Sa temperamentom i tvrdoglavošću. Iako se te dve osobine uglavnom romantizuju, ni najmanje nisu romantične. Grozne su i mogu te koštati mnogo nekih lepih stvari u životu, ukoliko ih ne zauzdaš i ne staviš pod kontrolu na vreme. Naravno, nema potrebe uništiti to nešto što ti jesi, ali možeš to držati pod kontrolom i pustiti ih da rade onda kada proceniš da je potrebno. Zapravo, tek tada te osobine zasijaju punim sjajem i onda sebi mogu reći – bravo, Milane.
■ Da li još uvek mislite da je novac uložen u psihoterapiju najbolji? Kad se osvrnete, šta je najdragocenije što vam je donela?
– Apsolutno najpametnija investicija. Suštinski mi je donela spokoj u odnosu na sebe samog i ono što se u meni događa. Naučila me je kako da čitam i predvidim sebe u nekim situacijama, kako da zaštitim sebe a da se ne povučem među zidine. Izgubio sam strah od otvaranja prema ljudima, ali i iluziju da su svi ljudi spremni da prime tuđu otvorenost. Naučila me je kako da oprostim sebi neke greške, šta su moje slabosti i pomogla mi je da se pozicironiram naspram svoje tuge.
■ Da li biste sada nešto dodali ili oduzeli od ovoga što ste svojevremeno ispričali: „Sreća i nesereća su dva ekstrema, a imeđu je život. 95% je između. Treba naučiti da prepoznamo, iskoristimo i upijemo kratke periode kad smo u kontaktu sa srećom. Naravno, i kako izdržati kad dotaknemš onu drugu stranu, izdržati i pokušati da se vratiš nazad“?
– Ne bih ništa dodao. Što se mene tiče, iz mog nekog životnog iskustva i iskustva ljudi oko mene, većina života jeste period između ta dva ekstrema. Sreće i nesreće. Zaista mislim da je veoma bitno naučiti prepoznati te retke trenutke kada život dotakne sreća, znati uživati u njima i iskoristiti ih maksimalno. A, što se tiče ove druge strane, ne znam šta bih drugo mogao da kažem osim – proći će.
■ Da li je rečenica “Dobri ljudi se ne zaljubljuju nužno u dobre ljude“, koja stoji na vašem Instagram profilu, ispod profilne slike, iz neke uloge ili lični zaključak?
– To je citat iz knjige Džonatana Frenzena “Sloboda”, koju mnogo volim. Sviđa mi se apsurd u toj rečenici koji, s jedne strane, gađa u naša naivna i banalna verovanja da će sve u životu biti dobro, tek tako. E, pa neće. Za to dobro u životu, mora se boriti ceo život iznova i iznova, uprkos svim padovima i porazima. S druge strane, ta jedna rečenica veoma dobro apostrofira surovost i nepravednost ljubavi, koje smo možda i svesni, ali joj ne možemo ništa. Zapravo, gađa našu slabost.
■ Postoje li rečenice iz uloga koje su vam se mesecima vrzmale po mislima, čak i kad ste prestali da igrate neke uloge?
– “Zato, ne nazivajte srećnim nijednog smrtnika sve dok je živ, sve dok ne stigne do kraja života i nikakav mu se ne dogodi jad.” – Edip, Sofokle.
■ Pričajući o povratku s filmskog festivala u Berlinu rekli ste da su vam, dok je avion sletao, krenule suze, a onda ste dodali: “Tako mi je Beograd bio lep, i drag, imao sam osećaj – vraćam se na svoje. Taj grad je moj“. Taj osećaj, očigledno, nije izbledeo čim ste ovde.
– Tada sam prvi put svojim radom, konkretno filmom, izašao izvan granica Srbije, Otišao sam na jedan od najvećih festivala na svetu i dobio nagradu za ulogu u tom filmu. Dobio sam i dve veoma lepe ponude iz inostranstva da se preselim i da nastavim da živim i radim van Srbije. Nisam znao šta da im odgovorim i tražio sam vremena da razmislim. Na tom sletanju, tada u Beograd, zaplakao sam između ostalog i zbog spoznaje da sve što želim da radim najviše želim da radim u svojoj zemlji i u svom gradu; da je jedan dobar deo mog stvaralaštva vezan za to odakle sam i da tim kontekstom, iz kog sam nastao, želim da se bavim kroz svoj posao.
■ ■■ Intervju sam radila za jubilarni broj “Lepote i zdravlja”
