Znamo da Nikola Kojo retko daje intervjue. Tako je bilo u vreme kad je bio mlad glumac, tako je i danas. Zbog toga, kad ipak odluči da govori za neki medij, na njegove reči obratimo dodatnu pažnju. Kad sam videla da će biti gost u emisiji “360 stepeni“, pomislila sam – to treba snimiti.
Ovo su delići te priče…
■ O predstavi “Kako sam prestao da pevam pod tušem“
– To je žanrovski mutant. Žanr ne volim kao reč, kao što ne volim ni reč nacija. Volim ljude, ko god da su. Često sam po inostranstvu, kad su bile premijere filmova, nailazio na divne, mlade ljude koji su otišli iz ove zemlje. Oni su tražili da dođem s nekom predstavom, a ideja je bila – dajte nam neku iluziju, da se malo radujemo.
View this post on Instagram
Dugo sam razmišljao, a onda sam rekao – hajde da napravimo muzičku predstavu. Pozvao sam Nikolu Demonju i Gorana Germana, koji su zajedno sa svojim suprugama radili muziku za moju seriju “Čudne ljubavi“. Kad sam rekao da treba da nađemo dobar bend, oni su odgovorili – pa, mi imamo fantastičan bend, koji već funkcioniše. Divni su muzičari i ljudi. Tako se desila hemija.
Napravili smo spisak pesama koje su obeležile moju karijeru i život, zatim sam napravio libreto koji sve to povezuje, malo izrežirao ja ili sudbina i tako je nastala predstava koja nije ni predstava, ni koncert, ni stendap, već od svega po malo.
■ O plej listi
– Kad bi neko uzeo moju plej listu sigurno bi dao neku “debelu“ dijagnozu, ali tako je celog mog života. Zahvaljujući mom skromnom muzičkom obrazovanju voleo sam klasiku, zahvaljujući društvu i okruženju – Bitlse, Stonse, Dire Straits, Deep Purple… Zahvaljujući ocu voleo sam starogradsku muziku i dalmatinske klape.
Na koncertu se vidi da je to, što bi klinci rekli, od Silvane do Nirvane, ali jednsotavno sam takav. Opet se vraćam na ljude i nacije, a ja to zovem kulturno okruženje u kome grupa ljudi živi. Mislim da ne može da se deli. Muzika se, takođe, deli na dobru i lošu. Čuo sam čarobnu izvornu i narodnu muziku, čarobni džez, čarobnu klasičnu muziku i, takođe, suprotno od toga.
View this post on Instagram
■ O Balaševiću
– Kao što rekoh u predstavi, on je za mene najveći jugoslovenski pesnik. Malo je ljudi ušlo duboko u analizu njegovih misli, njegovog načina života, dubine njegovih stihova, njegovog jugoslovenstva ili šire – njegovog ljudskog bivstvovanja. On je čovek koji, zaista, nikoga nije delio. Uz njegove pesme sam učio prve akorde, što nije mnogo komplikovano… Sam je govorio da zna dva-tri akorda.
Uz njega sam rastao u svakom smislu. Uticao je ne samo sthovima i muzikom, već svojim stavovima, pogledima na svet i pogledima na… nazovimo to politikom ili
kako se već naziva ovaj užas koji živimo.
■ O neverovatnom “ne mogu, umoran sam“
– Miloš Forman je za mene bio sve u filmu. “Amadeus“ sam gledao osamdeset puta i nisam uspeo da mu nađem grešku. On je za mene najsavršeniji reditelj. Kao što neko mašta da će igrati Hamleta, tako ja nisam imao drugu želju osim da jednog dana, možda, igram kod njega. S obzirom na to gde živim to mi je izgledalo nemoguće.
Međutim, desio mi se period kad sam bio premoren od glume, uloga, teskobe koja se dešavala, a i privatno mi se svašta događalo. Upravo u tom trenutku sam, zaista, dobio poziv. Odgovorio sam – ne idem na probna snimanja, mator sam, mada nisam bio. To je bilo 2004-2005. godine. Već sledećeg trenutka sam čuo: „Ne, Miloš vas zove na razgovor“.
Toliko sam se zaledio da sam – kao u nekoj sceni iz njegovog filma – ponavaljao „ne, ja sam umoran, ne mogu, ne mogu“. Posle još jednog „čovek vas zove na
razgovor“, usledilo je moje – ne, ne, doviđenja. Da me nije zvala osoba koju sam poznavao, pomislio bih da se neko šali sa mnom. I danas se kajem, ali šta ćete – to je život. Ko zna, možda ulogu ne bih ni dobio, možda bih se razočarao u sebe, možda bih izgubio samopouzdanje…
View this post on Instagram
■ O “odgovaranju“ od glume
– Generalno ljude odgovaram od ovog posla. Neizvestan je, pun stresa, danas ćete zaraditi neki novac, delovaće vam mnogo, a onda tri godine ništa nećete raditi, ješćete se iznutra zbog egzistencije i što vam fali umetnički deo života. Naročito sam odgovarao žene, jer su podaci egzaktni – neko je izračao da u Hamletu 91% dijaloga izgovaraju muškarci, a da Gertruda i Ofelija govore samo 9%.
U elizabetanskom dobu je ženama bila zabranjena gluma, a ženske likove su igrali mladi muškarci koji su mutirali. Pošto njih, sa takvim glasićima, nije bilo dovoljno, Šekspir ili oni koje je on prepisivao, pisali su znatno manje uloga. Tako je bilo i u antičkom vremenu. Tek poslednjih nekoliko godina se bližimo odnosu 50 – 50%.
