Mini seriju tesktova #2016. završavamo pričom o strahovima u trudnoći. Kad sam je pročitala, shvatila sam koliko neke teme nisu podložne zastarevanju. Sigurna sam da bi danas, kada bih razgovarala sa četiri žene, koje su nedavno postale mame, čula slične dileme, bojazni, radosti…
DANIJELA BUZUROVIĆ – TV voditeljka
View this post on Instagram
Neznanje je blagoslov. Tokom prve trudnoće nisam se plašila ničega, već sam od početka do kraja uživala. Tome je doprinosila i sama trudnoća, koja je bila takva da nisam osećala ni da imam stomak. Sve je bilo potpuno uobičajeno, osim kada je trebalo svezati pertle. 😀 Ničega se nisam plašila, ali kad je došla druga trudnoća već sam bila mama.
Problem je što je majčinski instinkt već razvijen, što imaš brigu koju možeš da imaš samo za dete… Zbog toga su se javili strahovi, srećom ne veliki, ali sam se pribojavala da li je sve u redu, hoće li porođaj proći kako treba… Uz to, trudnoća je bila teža, nosila sam nisko, morala sam da pijem hormone, nisam bila pokretna kao prvi put, a kad više vremena provodiš kod kuće – više razmišljaš, što vodi ka tome da više brineš. Zato svim trudnicama savetujem da se potrude da imaju što manje vremena za razmišljanje.
Srećom, ultrazvuk je danas toliko usavršen da vidiš svaki bebin prstić, tako da nisam strepela da li je beba dobro, a u doktora sam imala ogromno poverenje. Međutim, bojala sam se da porođaj ne počne prerano. Odahnula sam kad sam ušla u deveti mesec, a kad se taj trenutak približio poslušala sam instinkt, što je bilo jako dobro. Čim su počeli bolovi, krenula sam u porodilište, iako mi nije pukao vodenjak. Ispostavilo se da bih se, da nisam tako reagovala, porodila na Brankovom mostu.
KATARINA GROMILIĆ – balerina
Ultrazvuk je danas toliko dobar, da je eliminisan nekadašnji ogromni strah – da li je s bebom sve u redu. Nisam se bojala ni da li će se meni nešto desiti, ali kad se porođaj približi počne neka panika, koju bih definisala kao – kako će biti? Budući da je Milan prethodna dva puta bio prisutan, a i sada će, smiri me rečima “šta ti je, biću pored tebe, nema razloga za brigu”.
Uvek imam pozitivan stav i verujem da će sve biti u redu, ali prisutan je strah od bola. Neko bi rekao “ma, to je treća trudnoća”, ali meni je isto kao da je prva. Neke drugarice su mi rekle da ih je, čak, treći put najviše bolelo. Prethodna dva puta sam se porodila uz epiduralnu anesteziju, ali prvi put je prestala da deluje, jer je porođaj dugo trajao, pošto je Lara bila krupna beba (4 kilograma). Sa Lanom je bilo mnogo lakše, jer je bila sitnija (3.400kg), a kako će biti sada – videćemo.
Prvi put je bilo toliko stravično, da mi se činilo da je bol trajo celog dana, iako nije bilo tako. Drugi put sam očekivala sličnu situaciju, a ispostavilo se da je sve prošlo bezbolno i brzo. Moj prag bola i inače nije naročito visok, pa se strah javlja i kad idem kod zubara, ako me zaboli glava odmah ću popiti lek…
KATARINA PEJIĆ – danas je Media Relations Director u New Moment agenciji
View this post on Instagram
Niam imala klasične strahove, jer sam obe trudnoće i fizički i psihički dobro podnosila. Jedino o čemu sam brinula bilo je – kakva će biti ta druga beba, hoće li biti nervozna, da li ću stići da se naspavam, jer je sada tu još jedno dete o kojem treba voditi računa. Filipove aktivnosti ne smeju da budu zanemarene, niti sme da ima manje pažnje nego ranije, a uz nedovoljno sna to se mnogo teže postiže.
Druga stvar o kojoj sam razmišljala bilo je uspostavljanje laktacije, jer sam posle prvog porođaja imala bolna dojenja, zbog ragada. Izgurala sam sve to, čak sam Filpa do prvog rođendana samo dojila, ali početak je bio zaista težak. Uz to, priče drugih majki o mastitisu stvore ne baš malih strah, jer mnoge tvrde da je bilo bolnije nego sam porođaj. Razmišljali smo i kako će Filip prihvatiti bebu. Potrudili smo se da ga što bolje pripremimo za njen dolazak, da mu dodelimo “ulogu” starijeg brata koji će biti njegov uzor, da će biti naš najveći pomoćnik, ali ti nikad ne možeš znati šta se dešava u dečijim mislima. Jedno je kad se priča “doći će bata, kog si
toliko želeo”, a drugo kad beba konačno stigne kući i okupira pažnju mame i tate.
To je bilo još neizvesnije, jer je punih pet godina naša pažnja bila usmrena isključivo na Filipa. Srećom, sve je prošlo da ne može biti bolje. Filip, bukvalno, obožava bebu.
NENA ILIĆ – šminkerka
Osnovna misao tokom trudnoće je – samo da beba bude u redu, ali to ne mogu da svrstam u strahove. Jednostavno, to je nešto normalno. Strepela sam kako ću organizovati posao, jer ne samo da nemam radno vreme, već ne mogu da pravim planove ni za sledeća dva dana, a kamoli duže. Neretko mi se desi da me neko pozove i kaže – možeš li da me našminkaš za dva sata, nešto mi je iskrslo.
Dok sam bila u drugom stanju mislila sam da više uošte neću moći da radim, a da ne govorim o tome što sam imala utisak da se stavlja tačka na sva dotadašnja zadovoljstva. Međutim, ispsotavilo se da se moje prvo šminkanje, posle porođaja, desilo kad je Angelina imala samo mesec i po. Usledili su novi angažmani, s tim što sam sve usklađivala sa dojenjem, a dojila sam petnaest meseci. Ukoliko to nije bilo moguće, poslove nisam prihvatala.
Uobičajenim tempom sam počela da radim od momenta kada se moja mama preselila u Beograd. Tek tada, kad sam bila potpuno sigurna da o Angelini neko brine kao što ja to činim – mogla sam da se potpuno opustim.
■■■ Sve tekstove #2016. sam uradila za “Lepotu i zdravlje”
