Na Instagram profilu Sergeja Ćetkovića, uz nekoliko kadrova iz spota za njegovu novu pesmu „Ljube“, piše – uskoro. To „uskoro“ je baš-baš brzo, a svi njegovi prijatelji i saradnici kažu da je reč o baladi koja će dugo biti na našim ličnim listama najdražih pesama. Dok čekamo da je čujemo, sa Sergejom pričam o Deda Mrazu, poklonima, detinjstvu…
View this post on Instagram
■ Da li 1. januar doživljavaš kao “početak” nečeg važnog ili samo kao “administrativni” prelazak iz jedne u drugu godinu?
– Svakog dana kad se probudiš možeš da kažeš – ok, živ sam, zdrav sam, Bože hvala ti, idemo dalje. Svaki dan je nova godina, nova prilika.
■ Da li si bio dobro dete, koje zaslužuje poklone?
– Svako dete zaslužuje poklone. Ni jedno nije loše, svako je dobro, samo mu treba dati primer kako biti dobar.
■ Svojevremeno si ispričao da si Deda Mrazu tražio neke robote, iz japanskih crtanih filmova. Da li ti ih je poslao?
– To su čuveni Mazinga Z, a taj crtani sam gledao na televiziji, jer smo mi u Crnoj Gori imali državni program Crne Gore, Jugoslovensku radio televiziju i Rai 1 i Rai 2. Odrasli smo na italijanskoj muzici, estetici, upijali njihove emisije, San Remo, crtane filmove… Bio sam oduševljen tim crtanim filmom. Jednom sam dobio plastičnog robota, najjednostavnijeg i najjeftinijeg, ali se od njega nisam odvajao ni kad sam išao da spavam.
■ Šta ti je prva asocijacija na novogodišnji televizijski program – koncert u Beču prvog januara, četiri skakaonice ili “Sam u kući”?
– Kad smo imali trinaest-četrnaest-petnaest godina čekali smo novogodišnji maraton. Tada su jedan za drugim puštali blokbastere. Nema spavanja do ujutru, već srećan i zadovoljan samo sediš i gledaš.
■ Kako si provodio zimske raspute?
– Svake pete-šeste godine smo imali sneg i to veliki, ali bi potrajao samo dva dana. Praviš Sneška Belića, vežeš psa za sanke da te vuče, a kad vidi mačku ti se nađeš u žbunju kod komšije, pa se kući vratiš izgreban.
■ Svojevremeno si rekao da pred Novu godinu voliš da napraviš plan, pa se po njemu upravljaš. Da li postoje skice tog plana za 2026?
– Kažu da u četrdesetim počinju preispitivanja – gde sam, šta sam radio… Volim da se vratim unazad, da pogledam gde sam bio i gde sam sad. Strog sam prema sebi i svakodnevno se preslišavam. Neki tvoj kolega me je pitao šta radim na kraju dana. Odgovorio sam – pomolim se za svoju decu, svoje prijatelje, za sve ljude ovog sveta, poželim svima mir, jer nam je toliko potreban. Potom preslišam sebe za sve situacije koje su na mene ostavile utisak tog dana ili sam ih smatrao bitnim.
To je kao da sam napravio skrinšotove, koje tada prelistavam. Vidim šta sam uradio, šta nisam, šta je moglo biti bolje, da li sam se ne daj Bože negde ogrešio, pa da to odmah sutra ili narednih dana popravim. Svakog dana sebe treba preslišavati i preispitati. Moramo biti svesni sebe, svojih reči, svojih dela i, na kraju krajeva, svojih misli jer od njih sve krene. Svet funkcioniše tako da dok pokušavaš da se skoncentrišeš na jednu misao, već se pojavilo šest novih, koje ti ne daju da se usmeriš na ono što je bitno. Živimo u vremenu u kome smo, u toku dana, obuzeti svim i svačim i isprljani nametnutim mislima i slikama.
■ Kako odmaraš mozak?
– Uvek me spašava Kristinino “ajmo u auto, idemo u neku prirodu, na ručak”. Ona me “čita” bolje nego iko. Čim “lampica” počne da se pali, ona reaguje.
■ Da li ti se dopadaju one mnogo jednostavnije lampice, sa jelke, i sve što uz njih ide?
– Kristina i deca stvaraju tu magiju, koju volim da vidim. Da mi nadu da se približava neko bolje sutra, koje je čisto i divno.
■ Da li si se navikao na misao da ćeš 8. marta proslaviti 50. rođendan?
– Kada o tome pričamo malo se zamislim, ali ja sam i dalje ono dete koje želi da se igra, koje prijateljima pravi smicalice, smišlja fore… Volim da se smejem i na svoj i na tuđ račun, ali vodeći računa da nikoga ne povredim. Nastojim da nađem i meru i dovoljno ljubavi i radosti za sve što radim.
