Osim domaćih i globalnih dešavanja, zbog kojih nas je bolela glava, protekle dve godine smo imali dva proizvoda o kojima se neumorno pisalo i pričalo. Naravno, i kupovali su se, i te kako.
2024. je prošla u znaku Dubai čokolade, zbog koje danas imamo bezbroj slatkiša ispred čijeg imena stoji “Dubai”. Prošle godine su ljudi stajali u redovima da kupe Labubu lutkice, a psiholozi i sociolozi su pokušali da objasne taj fenomen.
Ovu godinu smo počeli s pitanjem – šta će sada influenserke slikati, a tinejdžerke i ne samo one nastojati da što pre “uslikaju”. Vrlo je moguće da Labubu ekipu nasledi Mirumi, tim pre što se i on nosi na tašnama, samo što ume i da komunicira, jer se ispod mekog krzna krije mali robot. Već sada može da se kupi u pretprodaji, a prodaja će početi u aprilu. Cena je 125,5 evra.
Dok očekujemo Mirumija i nagađamo da li će prevazići Labubu, sa psihološkinjom Jelenom Stanivuković pričamo o tome kako su baš ti proizvodi stekli vrtoglavu popularnost.
– Verovatno ste čuli za čuveni FOMO Fear of Missing Out, odnosno strah od propuštanja. Ljudi intuitivno zaključuju: ako se dešava nešto masovno, ne želim da ostanem po strani. Aktivira se strah da propuštam nešto važno. Ovde imamo kombinaciju FOMO efekta, ljudske radoznalosti i informacionog konformizma, psihološkog fenomena u kome pretpostavljamo da su drugi bolje informisani od nas, pa se priklanjamo njihovim izborima.
View this post on Instagram
Ako je nešto bestseler, rasprodato za 24 sata ili stalno prisutno na društvenim mrežama, naš mozak to registruje kao signal da je proizvod vredan. Ne samo da se tada osećamo sigurnije u sopstvenu odluku, već time štedimo vreme i mentalnu energiju potrebnu za istraživanje. U svetu prepunom opcija i informacija,
detaljna racionalna analiza svakog izbora postaje nemoguća, pa se oslanjamo na ono što su drugi već “proverili“. Prodavci to dobro znaju i koriste. Natpisi poput “najtraženije“ ili “ponuda meseca“ ne služe samo da informišu, već da emotivno usmere odluku i skrate proces odlučivanja. Volimo da verujemo da biramo slobodno, a u stvarnosti impulse za kupovinu često pokreću emocionalni i socijalni faktori..
■ Sećamo se i da su ljudi čekakli u redovima kako bi među prvima kupili novo izdanje Harija Potera ili najnoviji model Ajfona. Zašto su to radili kad su i knjiga i telefon bili u tim radnjama i pet ili deset dana kasnije?
– Zato što mozak burno reaguje na osećaj oskudice. Ono što može da “nestane“ automatski nam deluje vrednije, a kada to razumemo, prestajemo da budemo nesvesno vođeni tim impulsom..
■ Jeste li vi probali Dubai čokoladu u vreme kad su svi pričali o njoj?
– Da, jer imam dete koje je “moralo” da je proba. Pošto i sama volim čokoladu i pistaće, kad mi je već bila u rukama, bilo je logično da probam. Zanimljivo mi je i kada neko namerno odbija da proba nešto oko čega se stvorio hajp. Često ne primećuju da su i tada njihove odluke oblikovane tim istim hajpom. Na jednoj strani je “baš moram“, na drugoj “baš neću“, ali u oba slučaja reakcija se i dalje vrti oko spoljnog impulsa, a ne oko stvarne unutrašnje želje.
Zato mislim da je najzdravije imati kritički, ali opušten odnos: ne moram sve da imam, ali ne znači ni da je sve što je popularno automatski bezvredno. Neke stvari želim da probam, jer su mi bliske, kao što su čokolada i pistaći, pa, što da ne, a neke me jednostavno ne zanimaju. Labubu lutkica, na primer, nije probudila nikakvu želju u meni, pa je time i odluka bila jednostavna, bez obzira na hajp.
View this post on Instagram
■ To su bili proizvodi koji su skupi za svoj kategoriju, baš kao što ni 125,5 evra za Mirumija nije malo, ali ipak nisu klasični statusni simboli, jer većini ljudi nisu nedostižni. Gde je taj “klik” u psihi?
– Kada se prave “luksuzni“ proizvodi koji nisu potpuno nedostižni, njihova poenta je da budu dovoljno posebni da daju osećaj pripadanja nečemu ekskluzivnom. Kupovinom ne dobijaš samo proizvod, već status, kartu za ulazak u određeni krug. Kada nešto nose influenseri, poznate ličnosti i kada je stalno prisutno u kampanjama, stvara se utisak da ćemo kupovinom i mi postati deo te “elite“.
To su savremeni statusni simboli, kao što su nekada bile starke. One nisu bile
preskupe, ali su signalizirale pripadnost grupi “cool“ ljudi. Danas su to Labubu lutkice, posebne patike, limitirane kolekcije… Posedovanje tih stvari poručuje: pratim trendove, znam šta se nosi, deo sam savremenog toka. Ne moram ništa da kažem, patike na nogama ili lutkica na torbi već govore umesto mene.
■ “Greše li dušu” sve žene koje su se podsmevale interesovanju za Labubu i verovavtno će slično reagovati i na Mirumija, a svojevremeno su silno želele Barbiku?
– Ne bih rekla da greše, više zaboravljaju. Ja sam bila devojčica koja je morala da ima ne samo Barbiku, već i Kena, Skiperku i garderobu za presvlačenje, jer je to tada bilo “cool“. To smo volele i to je bio naš način da pripadamo svetu koji nam je bio važan. Roditelji su nam ih nabavljali kako su znali i umeli. Danas, kad smo odrasli, lako nam je da pametujemo nad novim trendovima, kao da zaboravljamo da smo i sami radili potpuno isto. Samo su se igračke promenile. Mehanizam je ostao isti.
