Verovatno svako od nas zna nekoga ko je bezbroj puta rekao da radni dan provodi u toksičnom okruženju? Možda to neće definisati baš na taj način, mada je toksično postalo moderna reč, ali će reći da su kolege zavidne, spremne da te ponize, misle da sve znaju…
Kad sam sa doktorkom Irenom Đorđević, specijalistkinjom psihijatrije, počela priču o ovoj temi, ona je naglasila da je toksične odnose na poslu jako teško definisati, ali da bismo mogli reći da su to oni u kojima ljudi ne rastu. Istog trenutka sam pomislila – znam one koji ne da ne rastu, već venu. Ovo je priča za sve koji na posao kreću bez imalo radosti.
View this post on Instagram
■ Takvi ljudi u radnom okruženju osećaju nedostatak bilo kakvog prepoznavanja, pa i gušenje autonomije. U poslovnim odnosima je to neretko posledica nečijeg narcizma. Postoje ljudi koji ne mogu da privhate da još neko osim njih daje određeni doprinos, jer imaju potrebu da prisvoje sve aplauze.
To je stav – pre mene ništa nije postojalo i osećaj – moram da sve držim pod kontrolom, jer će sve upropastiti ako ih pustim. To je jedna vrsta narcizma, koja ume da bude upakovana u perfekcionizam.
■ Treba posmatrati malo širu sliku. Neko će hteti da preuzme deo nečijih obaveza, ali iza tog gesta može da stoji sumnja u sposobnost osobe kojoj se pomoć nudi.
Koliko god pokušavali da to drugačije shvatimo, u pitanju je odraz narcizma. Može neko da nam ne da da radimo i pokažemo šta možemo, jer se boji da ćemo mu uzeti poziciju. Takođe, možemo da se suočimo sa zahtevima koji nisu u skladu s našim moralnim odrednicama ili profesionalnošću.
■ Ponekad postoji naša preterana ili pogrešna interpretacija. Možda smo u tu priču ušli s idejom da neko ima nešto protiv nas, a kada tako startujemo ponašamo se sumnjičavo. Mi šaljemo pogešan signal, a okolina na njega reaguje.
Na kraju dođemo do toga da je prva premisa bila pogrešna, a da je sve ostalo logičan sled.
Kako reagovati u takvom okruženju, ako otkaz nije napametnije rešenje?
■ Prvo moramo da budemo vešti da procenimo šta je mudro ponašanje. Često nije baš pametno direktno reći – shvatio sam da me ne volite ili šta vi imate protiv mene. Nekad je čak očigledno da vas neko ne voli, ali kad to izgovorimo kreće otvoren napad.
Mnogo je svrsishodnije da se pravimo da uopšte nismo primetili kontekst. Mi po pravilu reagujemo na naš doživljaj onoga što nam je neka osoba poručila, a ne na ono što je ona zaista rekla ili uradila.
Može neko da nas najnormalnije pita kada mislimo da ćemo završiti to što radimo, a da mi odgovorimo – što me kontrolišeš ili zar misliš da sam spora? Čak i da je ta osoba bila cinična, ako mi ležerno odgovorimo, kao da to nismo primetili, postoji velika verovatnoća da ćemo ublažiti toksičnost u razgovoru.
View this post on Instagram
■ Ponekad, ako imamo narcisoidnog šefa, nema svrhe suočavati ga s njegovim propustima. Biće još gore. Ovo što ću pomenuti ne zvuči kao dobar gest, ali je korisno – pohvalite ga. Možda je to manipulativno i možda ćemo se u tom trenutku osećati “ljigavo“, ali poboljšava odnose.
Posebno pitanje je do koje granice smo spremni da idemo, kad su takve reakcije u pitanju.
■ Kada govorimo o svom radu treba da pomenemo ono što možemo, a ne ono što ne možemo. Takođe, to treba da bude jasno, merljivo i izrečeno u pozitivnom smislu. Npr. do sutra mogu da uradim ovaj deo posla, a ne – ne mogu da sve završim do sutra. Uvek treba polaziti od toga što možemo.
Poenta je da učinimo da se ljudi oko nas osećaju sigurno, a tako će biti ako postoji predvidljivost. Predvidljivost jednako sigurnost.
■ Ukoliko se sve prolongira i nema poboljšanja, u redu je da čovek istovremeno razmišlja o odlasku u drugu firmu. Sigurno nije dobro da pokušavamo da druge naučimo pameti. To se neće dogoditi, jer se ljudi neće promeniti, kao što nećemo ni mi.
Kako se ponašati u novoj firmi?
Kad se dolazi u kolektiv ne treba biti suviše otvoren i tražiti prijatelje. Pustite da se prijateljstvo razvije vremenom, ako se ikada desi. Ukoliko ne dođe dotle, nema gubitka, jer nismo ni očekivali.
S druge strane, nije dobro biti ni suviše distanciran. Treba da postoji neki deo nas koji ćemo “dati“, samo što prethodno treba da odredimo koliki je to deo. Vrlo je teško odrediti meru u odnosima s kolegama, jer zajedno provodimo mnogo vremena. Kad neko o nama zna mnogo stvari iz privatnog života možemo da imamo utisak da nas na neki način “drži u šaci“, što stvara dodatni pritisak.
