Preksinoć je u “Poteri” bilo pitanje – koji poznati bend na koncertima ima “kiss kameru”. Naravno, nije bilo teško dati tačan odgovor. Sigurno smo zaboravili imena glavnih aktera prošlogodišnje ljubavne afere, koja je za par dana postala globalna zanimacija, ali se sećamo da je “direktoru kompanije i direktorki HR”, upravo zahvaljujući tome što Coldplay ima kiss cam, život u par trenutaka potpuno promenio tok.
U pitanju su Kristin Kabot i Endi Bajron, a od tada je prošlo 329 dana. U jeku te priče uradila sam intervju sa psihološkinjom Jelenom Stevanović, a tema nisu bili Kristin i Endi, već ljudi koji su se toliko intenzivno bavili pričom koja s njima nema nikakve veze. Bilo je zanimljivo čuti zašto je mnogima toliko zanimljivo da znaju da li je odnos Megan i Harija u krizi ili je sve u redu, kako se slažu Jelena i Novak ili Amal i Kluni, kakva je situacija u porodici Bekam…
Naglašavajući da su emotivni odnosi poznatih parova idealna platforma za analiziranje onoga što nas i inače muči, od toga da li je neko veran, koliko ljubav može da traje, preko pitanja zašto se vara do traženja odgovora da li se i kako oprašta, Jelena kaže:
– Tuđe emocije analiziramo hladne glave, a svoje nekad ne umemo ni da imenujemo, a kamoli objektivno sagledamo. Jeste univerzalna ljudska potreba da razumemo odnose i emocije i zato su oduvek postojale knjige, pozorište, prethodno mitovi i legende. Ljubavne priče, stvarne ili izmišljene, daju nam mogućnost da uđemo u tuđu perspektivu i da posmatramo ono što nas boli ili zbunjuje, ali sa distance.
Posmatrajući i analizirajući tuđe živote – mi ostajemo na emocionalno sigurnom terenu. Tuđe “drame” možemo da analiziramo bez ličnih posledica, a ako se poistovetimo sa nekim likom ili situacijom, to će nam pomoći da, možda, razjasnimo sopstvene dileme. U psihologiji se to zove “mehanizam projekcije” i identifikacija kroz narativ.
Mi na taj način procesuiramo sopstvena uverenja, konflikte, emocije… Često to nije radoznalost iz dosade, već nesvesni pokušaj da razumemo nešto dublje o sebi, ali kroz život nekog drugog. Zato nas nekad više zaintrigira scena iz filma nego razgovor sa sopstvenim partnerom. Jednostavno, lakše je.
■ Budući da su Kristin i Endi bili na direktorskim pozicijama, a i inače je pažnja često usmerena na brakove glumaca, pevača i sportista, nameće se pitanje da li se “običan” svet naslađuje činjenicom da “i bogati plaču”?
– Apsolutno. Ljudi potajno uživaju kada slabost pokažu oni koji deluju nedodirljivo – i to ne zato što su zli, već zato što su se verovatno godinama suočavali s nepravdom. Znate ono razmišljanje ili čak duboko verovanje – “Sistem nagrađuje pogrešne vrednosti”, “ne bi oni uspeli u životu da nisu spremni da urade nešto što ja nikada ne bih”… Kada neko s vrha napravi grešku, pa još bude javno uhvaćen, ljudi dobiju potvrdu da ipak postoji neka ravnoteža, makar i prividna.
Posebna priča je koliko, generalno, ljudi vole da vide da drugi greše, jer se tada lakše nose sa sopstvenim greškama. Ide se logikom: „Evo, i drugi greše, ovo što ja radim je ništa u poređenju s njima“.
Osećaj moralne nadmoći i igranje sudije postali su fenomen i snažno oružje u digitalnoj kulturi. Teško nam je da izrazimo bes prema onima na koje smo zaista besni, jer su to najčešće ljudi koji imaju političku, ekonomsku ili korporativnu moć, pa ovakvi trenuci postaju mesto gde se taj bes iskaljuje. Često smo, zapravo, ljuti na sebe, a sa tim, tek, ne znamo šta ćemo, pa taj bes iskaljujemo na drugima. U oba slučaja, u pozadini je najčešće osećaj bespomoćnosti.
■ Kad se priča o preljubama, ne može se pobeći od činjenice da veoma često čujemo da osoba za koju znamo da je u braku ima paralelnu vezu ili je sklona avanturama. Da li je varanje u vezama i brakovima zaista toliko rasprostranjeno kao što se često stiče utisak?
– Preljuba je stara koliko i sama institucija braka. Nemojmo se zavaravati, oduvek je postojala. Razlika je u tome što se ranije smatralo da, kada muškarac prevari, to nije ništa strašno – prosto se računalo s tim, po sistemu: „Muško je, šta sad“.
Savremenije vreme donelo je promene – žene sada slobodnije govore o svojim iskustvima, poveravaju se prijateljicama, odlaze na psihoterapiju. Nekada nisu imale ni pristup ni podršku da to učine, a danas je drugačije. Ne mislim da preljuba ima više, već da se o njima govori više i otvorenije. Naravno, zahvaljujući društvenim mrežama “špijuniranje” je postalo mnogo jednostavnije – lakše je nekoga uhvatiti u prevari.
View this post on Instagram
■ Šta je prevara – jedno je od pitanja koje se često postavlja na društvenim mrežama, ali nas to ne vodi ka jasnijem odgovoru.
– Nekome je prevara ako partner gleda pornografiju, nekome ako se dopisuje s drugom osobom, nekome samo fizički kontakt, a neko će smatrati da je jedina prevara “emocionalna prevara”, iako nije bilo fizičkog kontakta. Zato je dobro da, kada ulaze u vezu, ljudi jasno razgovaraju o tome šta za njih predstavlja prevaru, jer ih to kasnije može poštedeti razočaranja. Po mom mišljenju, potpuno je u redu sve što funkcioniše uz obostranu saglasnost partnera.
■ Zanimljivo je da kada gledamo film ili seriju, najčešće navijamo da privlačnost između dvoje likova preraste u vezu – čak i kada znamo da su u brakovima – dok u stvarnom životu takve parove osuđujemo i stavljamo na stub srama. Setimo se samo filma “Mostovi okruga Medison”. Koliko je žena priželjkivalo da Frančeska, koju glumi Meril Strip, ode s fotografom kog je poznavala svega četiri dana, iako bi to značilo da ostavi muža i decu. Međutim, Kako je to moguće?
– Sve zavisi od toga kako je narativ postavljen, odnosno kako nam je “serviran”. Kada nam je neki lik predstavljen kao kompleksan – sa svim svojim unutrašnjim borbama, ranama, moralnim dilemama i nesavršenim emocijama – mi ne vidimo više samo postupak, već i čoveka iza njega. U filmovima i knjigama često navijamo za tzv. antiheroje – likove koji greše, ali su prikazani toliko ljudski da počnemo da ih razumemo, a ponekad i da se identifikujemo s njima. Tada prestaje crno-belo gledanje sveta.
U fikciji imamo kontekst, nijanse, pozadinu, pa nam nije teško da oprostimo. U stvarnom životu takav uvid retko imamo – i zato lako donosimo brze, pojednostavljene zaključke. Čim čujemo da je neko nekoga prevario, odmah etiketiramo: “loša osoba”, “nemoralan čovek”, a možda bismo, da znamo celu priču, makar na trenutak zastali i rekli: „Čekaj… nije sve baš tako jednostavno“. To ne znači da odobravamo – već da pokušavamo da razumemo.
■■■ Tekst sam radila za Story
