Dvanaestog decembra 2016. sam objavila prvi post na Instagram profilu @namojnacin. To „na moj način“ je značilo da neću mudrovati ja, već će o šminkanju govoriti šminkeri, o psihi psiholozi i psihijatri, o nezi kože dermatolozi, o kosi frizeri… Značilo je i da će svaki objavljen razgovor biti autorizovan.
Pre dve-tri godine sam pomislila da bi bilo lepo da profil preraste u portal, jer em što ne može da stane svaka priča u 2.000 karaktera, koliko je Instagram predvideo za jedan post, em što sam želela da NMN preraste u podjednako lepu, ali ozbiljnije rađenu priču. Ovo „ozbiljnija priča“ ne ide sa varijantom „one man show“, po kojoj je profil funkcionisao, pa je trebalo pronaći još jednog „člana posade“.
Na putovanju u Crnu Goru, organizovanom za novinare, upoznala sam Mariju Ivanović, pa kad sam počela da razmišljam o tome s kime bih mogla da krenem u tandemu, setila sam se nje i – evo nas, prvog dana zvaničnog postojanja Namojnacin.rs.
Neću vam sada pričati da ćemo pomeriti granice web novinarstva, da ćemo pokrenuti važne teme, da ćemo biti glas razuma, savest i šta se sve ne govori u ovakvim prilikama. Moj prvi urednik je jednom, u sred redakcije tada veoma tiražnog tinejdžerskog magazina, rekao: „Ne radite intervju da biste pokazali da ste pametni, čak ni da bi sagovornik pokazao da je pametan, već da pitate ono što zanima dete u Mrkonjić Gradu“. Od tada je prošlo ne baš malo godina, Mrkonjić Grad je postao inostranstvo, deca su porasla, ja radim u lifestyle magazinima, ali te njegove reči su mi ostale u mislima.
Upravo tako će biti i ovde. Pisaćemo ono što mislimo da vas zanima, ono što nam kažete da vas zanima i ono za šta ćemo poželeti da vas zaintersujemo.
