Ako ukucate “šminka za devojčice”, Gogle će vam “reći” da postoji više od milion i po mesta na kojima ćete sresti taj pojam. Uđete li u bilo koju dobro opremljenu prodavnicu sa stvarima za decu, videćete da je izbor šminke za devojčice odavno prešao nivo “igračkica”.
Sve to izgleda kao predigra za fenomen “Sephora kids”, o kome smo već pisali. Pojam je nastao početkom 2024. u Americi, a reč je o beauty opsesijama devojčica mlađih od dvanaest godina. One su u grupama dolazile u Sephoru i punile korpe proizvodima luksuzne kozmetike, koji su daleko od onoga što je potrebno njihovoj koži. Neretko su tražile kreme i serume, koji im neće biti potrebni ni kad budu imale tri puta više godina.
Našim devojčicama je mnogo bliži DM, ali što reče Balašević – princip je isti, ostalo su nijanse. O fenomenu koji nije trajao sezonu ili dve, već postaje sve prisutniji, razgovarala sam sa psihološkinjom Milicom Avramović iz predškolske ustanove “Vračar”.
View this post on Instagram
■ Da li vama ova priča zvuči čudno kao nama, koji nemamo stručno znanje o dečjoj psihologiji?
– Fenomen o kome govorimo je kontroverzan i ekstreman, ponajviše zato što je primetan u veoma ranom uzrastu, dakle, među devojčicama od samo osam ili devet godina. Ovde nije reč o povremenom eksperimentisanju s maminom šminkom, već o ozbiljnoj opsesiji veoma složenim i krajnje neadekvatnim, po zdravlje opasnim, rutinama nege kože. Kada kažemo rutinama nege, mislimo na svakodnevnu primenu kozmetičkih preparata, a ne tek povremenu.
Imajući u vidu društveni kontekst u kome odrastaju današnja deca, mogu reći da nisam iznenađena. Od najranijeg uzrasta su izložena sadržajima društvenih mreža kojima dominiraju potpuno nerealni i gotovo nemogući standardi lepote i mladosti. Influenseri ne targetiraju nužno ovu populaciju, ali njihov sadržaj i poruka do nje dolazi.
Deca danas odrastaju u okruženju i vremenu u kome odrasli, koji bi trebalo da služe kao glavni model u oblikovanju stavova i vrednosti, teško mogu da prihvate svoju nefiltriranu sliku. Uz to, dodajmo i uticaj potrošačke kulture i kozmetičke industrije koja beleži rast čak i u vremenima krize.
■ Mnoge majke se pitaju kako da reaguju – da li da se nadaju da je u pitanju faza koja će brzo proći, da im brane da idu u radnje sa kozmetikom, mada je pitanje koliko išta mogu da im zabrane, da odu s njima u te prodavnice i objasne im šta je za njih, a šta ne?
– Već u mlađem školskom uzrastu deca počinju, samostalno ili u vršnjačkoj grupi, da posećuju ovakve prodavnice i teško da im mi to možemo zabraniti. Mislim da je važnije razmišljati i govoriti o tome kako da u društvenom kontekstu, kakav on jeste, sa svojom decom u kontinuitetu uspostavljamo odnos bliskosti i poverenja. Samo relacija privrženosti roditeljima može obezbediti kontekst u kome mogu ostvariti moć da podučavaju svoju decu.
Da podsetimo, ovakav odnos poverenja i bliskosti ne stiče se preko noći, niti u kriznim situacijama, već kontinuirano, od momenta kada se dete rodi. Ako smo od početka uspostavili takav odnos, svim izazovima ćemo moći da pristupimo kroz otvoreni dijalog. Ako dete ima snažan osećaj da roditelj želi da ga razume, prirodno će želeti i da s njim podeli svoja razmišljanja. Konkretno, ovom problemu možemo pristupiti s dozom radoznalosti i bez osuđivanja a priori.
View this post on Instagram
Kako se osećaju kada koriste ove proizvode? Da li korišćenje čini da se osećaju sigurnije, da imaju više samopouzdanja? Da li ih koriste zato što to čine i njihovi
vršnjaci? Važno je shvatiti pravi izvor njihove motivacije. O tome možemo razgovarati dok zajedno sa decom gledamo TikTok ili Youtube.
Danas postoje aplikacije koje jednostavnim skeniranjem bar-koda određenog proizvoda nude informacije o njegovom sastavu i štetnosti. To je zgodna alatka koju možemo iskoristiti kako bismo s decom razgovarali o ovoj temi. Pritom, nismo mi strog policajac, već aplikacija. Učimo dete jednom kolaborativnom načinu rešavanja problema, pokazujemo spremnost da saslušamo, razumemo i da se uključimo. Tu smo, pridruženi na njihovom nivou i govorimo njihovim jezikom, koristeći njima bliske izvore informisanja. Osim toga, podučavamo ih pravilnoj upotrebi telefona i poručujemo da on može biti i izuzetno korisna stvar.
■ Kaže mi mama dvanaestogodišnjakinje – dozvolila sam joj da stavlja maskaru, jer je sve njene drugarice odavno koriste. Treba li odoleti tom čuvenom “sve drugarice” ili žargonski rečeno “kud svi tu i ja”?
– Važno je razumeti uticaj vršnjačke grupe. U određenom periodu detinjstva i adolescencije dete ne želi da štrči i da bude odbačeno, već naprotiv, da što više bude kao drugi i prihvaćeno od vršnjaka. Tu potrebu treba razumeti i pronaći kompromisno rešenje.
Možda je baš korišćenje maskare u uzrastu od 12 godina i u određenim prilikama najbenigniji primer gde možemo napraviti kompromis i izaći u susret detetu. Na taj način, time što ćemo pokazati sopstvenu fleksibilnost, smanjićemo rizik od nekih drugih, možda rizičnijih izbora. Dete učimo fleksibilnosti tako što je prvo sami demonstriramo. Iluzorno je očekivati da neće koristiti baš ništa od proizvoda koje upotrebljavaju njegovi vršnjaci.
Ukoliko se pak ne slažemo s detetovim izborom, važno je ponuditi saosećanje i razumevanje, ali i jasan stav i granicu iskazan na npr. ovaj način: „Teško je odoleti i nemati ono što imaju drugi, ali želim da razumeš da sam veoma zabrinuta koliko je taj proizvod bezbedan za korišćenje. Kao tvoja mama, neću dozvoliti da ugroziš svoje zdravlje”.
■■■ Priču sam radila za Lepotu i zdravlje
