Kako pomiriti razliku između odrastanja “nekada“ i “sada“ i kako napraviti zdrav balans u konzumiranju onlajn sadržaja kod dece? Moglo bi se reći da je ovo “pitanje od milion dolara“, ali i da od njega nijedan roditelj ne može da pobegne. Postavljeno je na “Becutanovoj“ radionici, kojoj smo prisustvovale pre par dana. Mada je ceo razgovor bio veoma zanimljiv izdvojila sam delove koje smo čuli od Jelene Holcer, koja je u svetu pedagogije odavno veoma cenjena.
Jedno je digitalna zrelost, a drugo digitalne veštine
Naučeni smo na fizički prostor i decu smo vaspitavali da se snalaze u njemu – to su pravila ponašanja u porodici, vrtiću, školi, na treninzima… Međutim, naša deca paralelno žive i u digitalnom prostoru. U njemu se perfektno snalaze – lako, intutivno, spontano, ne treba im posebna priprema.
Imaju digitalnu veštinu, ali ne i digitalnu zrelost, a od nas se očekuje i jedno i drugo. Mi bismo, kao odrasli, možda i imali digitalnu zrelost, ali šta ćemo kad nemamo digitalnu veštinu? Zato se vrtimo u začaranom krugu, a jaz je sve veći.
Znaju se prava, a šta je sa obavezama?
Priča o pravima deteta je otišla u krajnost. Naravno, jesam za dečija prava, ali gde su se izgubile dečije obaveze. Kako postoje samo prava-prava-prava, a ne pominju su obaveze? Zašto iza svakog prava nije napisana obaveza? Onda bismo to lakše sprovodili.
Takođe me zanima zašto radoitelji nemaju svoja prava? Kad bih rekla – ja sam mama, roditeljstvo mi je straštno teško i imam pravo da mi istovremeno bude teško i da u njemu uživam iz sve snage – svi bi me gledali čudno. Kako smem da kažem da mi je teško, a nisam rekla ništa što nije istina?
Volela bih da postoji ravnoteža – da roditelji imaju svoja prava, da deca imaju obaveze i da se nađemo na sredini. Ovako deca imaju samo prava i toga su jako svesna.
Znamo da je AI, ali…
Istraživanja, statistike, svako ko u kontinuitetu radi s decom, vidi koliko je velik uticaj društvenih mreža. Kod devojčica je on još prisutniji nego kod dečaka. One su više oslonjene na mreže, a dečaci na igrice, a oba izbora imaju i pozitivne i negativne strane.
Devojčice umeju da prepoznaju AI generisan sadržaj, ali su bombardovane ogromnom količinom fotografija i videa, koji su prošli ko zna koliko filtera. Više ne govorimo o dve-tri devojčice u odeljenju, za koje ona misli da su lepše od nje, već hiljadama obrađenih fotografija, tela, života… Ta devojčica u tinejdž dobu će reći mami – “moram da smršam“ ili “vidi kako ona izgleda, a ja“. Mama će joj tepajućim glasom odgovoriti “ti si lepa takva kakva jesi“. To jeste ono što mama treba da radi, ali nije od velike pomoći, jer će dete i dalje gledati u ono što mu nudi Internet, a on nagrađuje nešto drugo.
Tako dolazimo do toga da sadržaj, koji je detetu dostupan, treba da kontrolišemo što je duže moguće, s tim što je to više iluzija nego realnost. No, do nekog uzrasta možemo. Onog trenutka kad to više ne možemo, treba da zadržimo nivo komunikacije. Ne treba posezati za zabranom tipa “nema interneta, jer samo gledaš gluposti“. To stvara utisak zabranjenog voća, a dete će već naći način da do toga dođe. Treba reći – hajde da zajedno vidimo kako ovo funkcioniše.
Velika je stvar i pokazatelj dečijeg poverenja, a ja bih to nazvala roditeljskim autoritetom stečenim poverenjem, kad dete dođe i kaže roditelju da ga je nešto što je videlo na Internetu uplašilo, zbunilo, da ne razume ili da mu neko šalje čudne poruke.
View this post on Instagram
Pitanja, a ne tablica množenja
Odličan efekat se postiže kad se s decom razgovara kroz pitanja. Krenem li s pričam – ako ti se sutra u školi desi ovo ili ono, ti treba da uradiš to i to, ono će pet puta klimnuti glavom, ali pitanje je da li je išta zapamtilo. Takve priče mi lične na tablicu množenja. Ja je znam, ali ko će me slušati dok je izgovaram. Međutim, drugačije je kad postavim konkretno pitanje “šta bi ti uradio ili uradila ako se desi to“ i čekam odgovor? U zavisnosti od odgovora idemo s novim pitanjem.
Početak takvih razgovora može da bude već u vrtiću – šta bi ti uradio da te neko gurne, uvredi, kaže da si uradio nešto a ti nisi? Ne mora da se sve vrti oko konfliktnih situacija s vršnjacima, već i generalno – pošaljem te u prodavnicu da kupiš hleb i mleko, a ti na kasi vidiš da nemaš novca za obe stvari, šta ćeš da uradiš? Ne nudim ti svoj odgovor, jer bi to bila ona tablica množenja, vež želim da čujem tvoj.
Muški i ženski mozak se razlikuju
To nije stvar iz viceva, kao što sam i sama dugo mislila, već se zaista razlikujemo. Mi žene, koje smo ovde, lepo ćemo se snaći i na privatnoj kafi. Umemo da čitamo neverbalne signale, nadovezujemo se jedna na drugu, dobro se razumemo, jer je naš mozak tako koncipiran.
Međutim, kad se obraćamo muškom mozgu, bez obzira da li je to naš sin, partner, dečko, deda, brat, komšija, kolega – elektroencefalogram pokazuje da se u njegovom mozgu gasi centar za slušanje. Zvuči smešno, ali je nažalost istinito. Oni, čak, nisu ni krivi zbog toga, jer je to osobina njihovog mozga.
Volim što učimo jezike od malena, ali mi je žao što nas niko nije naučio da pričamo sa drugim polom, već to znanje stičemo same. Šta je preporuka? Devojčice imaju dužu pažnju, ali ne baš dugu. U stvari, imaju pažnju za ono što je njima važno, a ne ono što mi kao mame smatramo bitnim. U svakom slučaju, pažnju koju imamo treba da iskoristimo, tako što pričamo konkretno, a ne beskrajne monologe.
View this post on Instagram
Mi smo krivi što su oni takvi
Pre nekoliko decenija odem na more, nema telefona i samo iz malene pošte mogu da se javim roditeljima da sam stigla. Pošaljem razglednicu koja stigne posle mene i to je sve. Onda dođem u Beograd, pa me pitaju – da li si se dobro hranila, da li si izgorela, jesi li bila zdrava. Postojalo je prećutno poverenje i takođe prećutan dogovor da ću se snaći tamo negde gde sam, ali se podrazumevalo da ću, ako bude problema, doći do te male pošte i zvati ih.
Danas, kad mi dete ode na rekreativnu, ako pet puta nisam u kontaktu sa njim, sa mamama njegovih drugova, s nastavnicima – nisam mirna ceo dan. Često zaboravljamo da dete gleda u roditelje kao božanska bića koja sve znaju. Što je manje to je izraženije. Ono oseća maminu i tatinu brigu i razmišlja – sigurno oni, koji sve znaju, znaju da sa mnom i s drugarima nešto neće biti kako valja. Odmah im opada samopouzdanje i vrtimo se u začaranom krugu.
Ja, kao mama jesam zabrinuta i navikla sam da se s detetom čujem deset puta dnevno, ali ga time navikavam da ne može bez mene, a naš zadatak je da ih ojačamo.
