10. septembar je Svetski dan prevencije samoubistava. Kad naiđemo na tekst sa temom koja je teška poput suicida, najčešće pomislimo “daleko bilo”, “ne daj Bože nikome”, “stašno šta se dešava” i što pre pređemo na sledeću vest. U čovekovoj prirodi je da beži od tužnih priča, ali nekad je neophodno zastati i pročitati, jer možda će upravo to što smo saznali pomoći nekome iz naše okoline.
Slično sam mislila i kada sam, svojevremeno, uradila intervju sa iskusnom kliničkom psihološkinjom Brankom Kordić. Više od dve decenije je njena pažnja bila usmerena na pomaganje ljudima u suicidnoj krizi. Mnogo je onih koji su zahvaljujući njoj shvatili da vredi živeti, a nikada nisam srela nekoga ko je o ovoj temi znao više od nje.
■ Zbog kojih razloga ljudi, najčešće, odlučuju da sebi oduzmu život?
– U samom vrhu su konfliktni odnosi u porodici, usamljenost, bespomoćnost, osećaj da čoveka ništa dobro ne čeka… Kod nas ljudi iznad 60 godina čine najrizičniju grupu, jer se teško nose sa raspadom porodice, činjenicom da su deca ili u inostranstvu ili nisu brižna, što više ne mogu da brinu o domaćinstvu, ostali su sami…
Mladi ljudi imaju veoma različite motive za takav čin, a vrlo često se pominje osećanje da nigde ne pripadaju, da su odbačeni, da ih niko ne razume…
Vršnjačko nasilje predstavlja veliki “okidač” za samoubistvo među adolescentima, jer žrtve ne znaju od koga da traže pomoć. Problemi u partnerskim vezama su, takođe, bitan “okidač” – teško je biti napušten, a postavlja se i pitanje da li ću ponovo moći da stvorim neku vezu.
View this post on Instagram
■ Da li se odluka o samoubistvu donosi naprečac ili dugo “zri”?
– Postoje impulsivna samoubistva, ali se smatra da se ona u najvećem broju slučajeva dešavaju pod uticajem alkohola ili droge. Mnogo su češće situacije kad se čovek dugo “klacka”, jer jedan njegov deo hoće da živi, a drugi neće. Za razliku od prve grupe, gde se za pomoć nema vremena, ovde se mnogo toga može učiniti.
Ljudi, neretko, kad pomisle da nemaju nikakvu kontrolu nad sopstvenim životom, samoubistvo doživljavaju kao alternativu.
Od trenutka kad čovek počinje da razmišlja o samoubistvu do momenta kad pokuša da ga sprovede u delo, on se ponaša kao da skuplja “crne markice”. Smenjuju se pitanja “da li ću ili neću” i konstatacije da mu je život zadao još jedan udarac, što je veoma iscrpljujuće. U tom periodu, jedna od mogućih intervencija je da se čoveku kaže “recite mi koliko dugo možete da garantujete da nećete pokušati da se ubijete”. Tako se dobija vreme, u kojem on može da se uhvati ukoštac sa problemima. Njemu to donosi izvesno smirenje, jer kao da silazi sa te “klackalice”.
U knjizi koju sam prevela postoji primer žene koja je skočila s mosta, po kišnom danu. Srećom, preživela je, a kad je psihijatar pitao zašto je do mosta došla u kišnom mantilu, rekla je – pa, padala je kiša. Pogledajte ambivaleciju – ide da se ubije, a štiti se od kiše. Tu opet dolazimo do činjenice da se deo koji hoće da živi i onaj koji
neće non stop nalaze na klackalici.
■ Postoje li periodi u toku godine ili dana, koji su posebno rizični?
– Statistike pokazuju da se najveći broj samoubistava dešava noću. Tada su crne misli najcrnje, a pomoć nije dostupna, jer koga u tri ujutru možete pozvati. Praznici su kritičan period, jer se čovek tada najdirektnije suočava sa svojom usamljenošću. Povećan broj samoubistava, ne samo kod nas, imate pred Božić i Novu godinu, jer em su praznici, em je to vreme “svođenje računa”.
■ Često ste isticali da je jako važno na koji način mediji izveštavaju o samoubistvima. O čemu treba voditi računa?
– Svojevremeno je u Beču bio veoma velik broj samoubistava u podzemnoj železnici. Novine su o tome pisale kao o aktu velike hrabrosti, opisujući čin kao viteški gest. Videvši to psihijatri i psiholozi su odlučili da novinare poduče kako treba izveštavati. Pola godine kasnije, pod voz se bacilo 65% ljudi manje.
Neprihvatljivo je izveštavati sa puno detalja, slikati tragove na mestu nesreće, davati događaju romantičan ton… Ako neko izvrši samoubistvo, naročito kad je reč o
poznatoj ličnosti, sledi imitiranje. Čovek, koji već razmišlja o takvom činu, reći će “ako je to rešenje za nekoga ko je slavan i bogat, nije loše ni za mene”. Najbolje je vest o samoubistvu propratiti tekstom o preventivnim merama, čime će mediji dobiti prosvetiteljsku ulogu.
■ Kako razgraničiti obično neraspoloženje, pa i tako čestu izjavu “uh, dođe mi da se ubijem”, sa stvarnim znacima za uzbunu?
– Ljudima je to, malte ne, uzrečica, ali kad je prati promena ponašanja, kada se na nečijem licu vidi tuga, onda je ne treba shvaiti olako. Ne mora čovek da kaže “planiram da se ubijem”, ali treba se zamisliti ako govori “nije mi do života” ili kad se pravi plan godišnjih domora, a on kaže “meni je svejedno, jer tada neću biti s vama”.
Alarmantno je kad počne da poklanja vredne stvari ili one koje su mu bile posebno drage, kad se odjednom zainteresuje za proceduru sahrana… Jednostavno, kad vidite da je počeo da se oprašta od života.
View this post on Instagram
■ Kako u takvim situacijama treba reagovati, bez rizika da se napravi još veća šteta?
– Kada imamo utisak da nekome tako nešto prolazi kroz glavu, veoma je važno da se ne plašimo pitanja “da li razmišljaš da se ubiješ” ili bilo kog drugog direktnog pitanja. Nema mesta za takav strah, jer – kao što sam pomenula – ljudi dugo u svesti nose tu misao. Oni znaju da ona nije dobra i da će tim činom ostaviti na “cedilu” nekoga ko im je drag, pa je zato čuvaju u sebi. Kad im postavite direktno pitanje, pašće im kamen sa srca, jer će shvatiti da je neko prepoznao šta se u njima “kuva”.
Čovek koji ne pomišlja na samoubistvo, a to ga pitate, reći će “osećam se tužno i jadno, ali to mi ne pada na pamet”. Ima i onih koji će odgovoriti “razmišljam o tome, ali znam da to nikad ne bih uradio”. Većina ljudi, kad čuje strašnu stvar, da bi se od nje odbranili ili je minimalizuju ili banalizuju, pa čoveku koji im se požalio kažu “ma, nije to ništa, preteruješ, šta tek ja imam na vratu”…
To su samo prazne fraze, koje nikome ne pomažu. Osobi, koja je u krizi, važno je da oseti da je neko razume. Zato je mnogo korisnije reći “razumem kako ti je, sigurno
ti nije lako, da li si probao ovo ili ono, ‘ajde da vidimo kako mogu da ti pomognem”.
Dok smo radili intervencije preko telefona, ljudima koji su nam se javljali, govorili smo “zamisli da se na tvom mestu nalazi tvoj brat, sestra, prijatelj, šta bi mu savetovao”. Kad se čovek malo izmesti iz svog problema, situaciju drugačije posmatra, pa se dešavalo da čujemo niz ideja tipa “ja bih mu rekao da uradi ovo, ono…”. Tada bismo pitali “pa, šta vas sprečava da vi to pokušate?”.
■ Da li je bilo ljudi čiji su životi toliko “crni”, da niste znali kako da im ulijete želju da nastave dalje?
– Kad je čovek na dnu bunara, on ne vidi ništa osim crnila, a vi – koji ga slušate – jednom ste nogom u “njegovoj cipeli”, ali vam je druga noga u realnosti. Iz te realnosti i racionalnosti možete da vidite izlaz, kojeg on nije svestan.
Imala sam slučaj čoveka koji je verovao da je rođeni baksuz. Samoubistvo je pripremio tako da za sve postoji rezervna varijanta, jer je mislio da ni to neće moći da izvede bez problema. Na kraju sam uspela da mu pokažem da, analizirajući svoj život, nije uzeo u obzir sve mogućnsoti. Rekao mi je da je prvi put stvari video drugačije.
Ljudi znaju da im ne možemo nadomestiti gubitke, bilo da je reč o zdravlju, bliskoj osobi ili poslu, ali možemo da im olakšamo period tugovanja, objasnimo zašto ulaze u konflikte sa okolinom… Uvek nudimo mogućnosti, a ljudi ih dotle često nisu videli.
