Kada sam pre sedam godina čitateljkama NMN profila predložila da napišu šta bi pitale psihologa, često su pominjale asertivnost. Zato sam sa psihološkinjom Ivanom Savić uradila veoma korisnu priču o asertivnsoti.
U međuvremnu se dosta toga promenilo, ali mnogi od nas i dalje ne znaju kako da se zauzmu za sebe ili znaju, ali strepe kako će reagovati ljudi s kojima
komuniciramo. Upravo zbog toga sam poželela da ponovo pričam sa Ivanom, koja je u međuvremenu počela da organizuje radionice “Umetnost razgovora – veštine komunikacije“.
View this post on Instagram
Evo šta mi je ispričala…
Asertivnost se najjednostavnije može opisati kao sposobnost da jasno izrazimo ono što mislimo, osećamo, želimo ili nam je potrebno, uz istovremeno uvažavanje druge osobe. Ona nam omogućava da se zauzmemo za sebe, a da pri tome ne ugrožavamo prava i dostojanstvo druge strane.
U svakodnevnom životu to zvuči jednostavno – reći “ne“ kada nešto ne želimo, tražiti pomoć kada nam je potrebna, reći da nam nešto smeta, izraziti neslaganje, postaviti granicu ili otvoreno reći kako se osećamo. Ipak, upravo su to situacije u kojima mnogima komunikacija postaje teška.
Često znamo šta želimo da kažemo, ali ne znamo kako. Ili znamo, ali se pojave krivica, strah od konflikta ili bojazan da ćemo razočarati drugu osobu. Zato umesto jasnog odgovora kažemo “videću“, “možda“, “nije problem“, iako nam zapravo jeste problem. Nekada prećutimo ono što nam smeta, a onda se nezadovoljstvo vremenom nagomila. U nekim situacijama možemo otići u drugu krajnost i svoje potrebe izraziti kroz ljutnju, optuživanje ili napad.
Asertivnost se nalazi između ta dva pola. Ona podrazumeva da imamo pravo na svoje mišljenje, osećanja, potrebe i granice, ali i da druga osoba ima pravo na svoje. Cilj nije da u razgovoru pobedimo ili da druga osoba pristane na ono što želimo. Cilj je da budemo jasni i odgovorni u načinu na koji komuniciramo. Zato asertivnost nije isto što i insistiranje na svom po svaku cenu.
Kada kažemo: „Volela bih da ovaj put ostanemo kod moje ideje“, izražavamo želju. Druga osoba može da se složi, ali i da ima drugačiji predlog.
View this post on Instagram
Naša asertivnost ne garantuje da ćemo dobiti ono što želimo. Ona nam daje mogućnost da svoju želju jasno izrazimo i da potom razgovaramo o njoj. Ipak, za mnoge ljude najveća prepreka asertivnosti nije nedostatak odgovarajućih reči, već uverenje da nemaju pravo da ih izgovore. Zato je za razvoj asertivnosti važno da sebi dozvolimo ono što često dozvoljavamo drugima – da imamo potrebe, da ne znamo, da pogrešimo, da promenimo mišljenje, da tražimo pomoć, da kažemo “ne“ i da ne ispunimo baš svako tuđe očekivanje.
Posebno je važno razumeti da osećaj krivice nakon postavljanja granice ne znači nužno da smo uradili nešto pogrešno. Ponekad je krivica samo znak da radimo nešto na šta nismo navikli. Ako smo dugo navikli da ugađamo, da preuzimamo više nego što možemo ili da izbegavamo svaki konflikt, sasvim je očekivano da se nelagoda pojavi kada počnemo da se ponašamo drugačije.
Asertivnost je skup komunikacijskih veština koje se uče i vežbaju. Potrebno je naučiti kako da jasno izrazimo potrebu, kako da damo i primimo kritiku, kako da kažemo “ne“, kako da tražimo ono što nam je potrebno, kako da izrazimo nezadovoljstvo bez napada i kako da ostanemo u razgovoru i onda kada druga osoba ne reaguje onako kako bismo želeli.
O tome ćemo govoriti i na radionici „Umetnost razgovora – veštine komunikacije“, kroz primere, razgovor i praktične vežbe. Cilj radionice je da učesnici bolje razumeju sopstveni stil komunikacije i nauče konkretne načine da jasnije izražavaju svoje potrebe, želje, osećanja i granice, da se zauzmu za sebe i da pritom sačuvaju prostor za drugu osobu i odnos.
Radionica je interaktivna, održaće se uživo 19. septembra u 11 časova na adresi Takovska 27, trajaće tri sata, a cena je 4.000 dinara.
Zainteresovani mogu da se jave na mejl i_drljaca@outlook.com ili u dm na instagram @posle_seanse. Vidimo se!
