Dr Aleksandar Misojčić je nedavno objavio knjigu “Sve ono što jesmo“. Jedva čekam da je pročitam, jer sam sigurna da ću u njoj pronaći mnogo tema za intervjue s jednim od naših najcenjenijih psihijatara. Kad god sam do sada s njim razgovarala, inspiraciju sam dobijala tako što sam u nekom njegovom tekstu ili gostovanju u podkastu, čula nešto zanimljivo.
Tako je bilo i kada je rekao: „Prođe nam život jureći ono idealno ja. Izgubismo onog koji je tu, jureći onog koji bismo mogli da budemo. Treba se ponekad pogledati u ogledalo, pošteno priznati koje su nam želje, potrebe, suočiti se sa svojim limitima. Prihvatiti čoveka u sebi“.
View this post on Instagram
Budući da je danas retkost čuti reč “limiti“, jer ljudi vole da slušaju kako im je “samo nebo granica“, pitala sam ga da li uopšte umemo da odredimo šta možemo, a šta ne?
– Ponekad nam je teško da prihvatimo čoveka u sebi, čoveka sa slabostima, sa sitnim čovekolikim manjkavostima, sa dušom i emocijama; čoveka koga i mašta i ljubav mogu da zanesu; čoveka koji poznaje i ljubomoru i taštinu, koji je prema svojim manama blagonaklon i neobjektivan. Sve nabrojano i još mnogo toga mogu biti naše salbosti, naši limiti. Ali, šta da radimo? Ja volim ljude. Trudim se da razumem i prihvatim ljudsku prirodu. Sve je dobro dok smo ljudi.
■ Kako naći balans između “realnog“ pogleda na svoje potencijale i ambicije?
– To smo što jesmo. Imamo stremljenja, trebalo bi imati i svrhu. Radimo na svom rastu, kroz negovanje datih potencijala. Čuvamo one koje volimo oko sebe. Šta je tu realno, a šta ne? Dokle ćemo u tom ličnom rastu I čuvanju drugih stići, zar je važno? Uvek je putovanje ka nečemu najlepše.
■ Gde prestaje “zdravo samopouzdanje“, a počinje “nerealna procena sopstvenih ograničenja“?
– Život se potrudi da nas podseti gde su nam “realna ograničenja”. Ne treba da brinemo, teškoće nikad ne kasne, lako nas sustignu. Nekad zaređaju, a nekad banu pred nas kad im se najmanje nadamo, ali i one su deo lepote života. Uče nas, jačaju, posle njih se lakše radujemo.
■ Rekli ste i: „U redu je da nešto u životu ne možemo i u redu je da nastavimo da želimo da to ostvarimo. Velika je razlika između želeti i morati“.
– Želje su potencijali, one su naša fakultativna stremljenja. Nećete verovati šta sve znamo da zaželimo. Neka, nek’ živi dete u nama. Moranja su imperativi, presude i uslovi. Moram je ružna reč. Katkad je zaista neizbežna, ali često je bespotrebna.
View this post on Instagram
■ Učeni smo da je sramota “odustati“, pa se ljudi drže nečega po svaku cenu.
– Razgovarajući sa ljudima skoro pa pomislim da se neki hvale kad za sebe kažu da su – tvrdoglavi. Malo je smokorekcije kad se izgovori ta reč. Kao da nam je sve oprošteno ako kažemo da smo tvrdoglavi. Nije sramota odustati, povući se i priznati. To je podjednako važno kao jurišne pobede i uspesi. Ima mudrosti u odustajanju kad je vreme za to, kad to odustajanje nije ni prekasno ni prebrzo.
■ Negde sam pročitala da je ovo vreme donelo “pravilo“ da neki običan život nema draž, već da se stalno mora juriti nešto veliko – karijera, prestiž, atraktivni poslovi.
– Živimo u vreme sebičnosti, kompeticije, očekivanja… “Običan život“ jeste malo podcenjen. Izgleda da nekad moramo nešto da izgubimo da bismo ga cenili.
■ Neretko kažete da od od rečenice “samo misli pozitivno“ jedino više ne volite “ko zna zašto je to dobro“. Ako ukucate “ko zna zašto je to dobro“ Google će “reći“ da postoji preko dvadeset miliona stranica na kojima se ta fraza pominje.
– Iskonska težnja čoveka je da predvidi svoj budući život, da se od neizvesnosti zaštiti. Celoživotno se dovijamo da tu neizvesnost od budućnosti umirimo. Hrabrimo se da je zapravo dobro šta god da nam se desi. Neke mantre se među ljudima provlače, poput kakvih “reklama za lep život”, a zapravo treba živeti “sad i ovde”, prepoznavati izazove i u skladu sa svojim snagama i potencijalima odgovarati na njih. Nemojmo suditi ni sebi ni drugima. Ne moramo isključivo biti najbolja verzija sebe iako bi bilo lepo da, ipak, šta god da nam se dogodi i kako god da reagujemo ostanemo autentično mi. Važno je i da budemo ljudi koji se života ne plaše i,
što je možda još važnije, ljudi koje iskustvo bogati.
■■■ Tekst sam radila za Lepotu i zdravlje
