Pre par dana je na Instagram profilu brenda “Ivica i majica” objavljeno da će devetog novembra, u Pozorištu Boško Buha, njihov kreativni direktor, poljoprivrednik, fotograf i ragbista, a pomalo i pevač, ispričati hronologiju svog života, da ne kažemo imati monodramu.
Prvo sam pomislila – moram zvati Vladu Nićiforovića da uradimo priču, a onda “otkad je on poljoprivrednik i ragbista”. Krećemo od poljoprivrede…
View this post on Instagram
■ Kako si postao poljoprivrednik?
– Završio sam poljoprivrednu školu. Želeo sam da idem u nju i ni jedna druga nije dolazila u obzir. Obožavao sam biljke i žvotinje. Škola je bila u Obrenovcu, ali meni nije bilo teško da putujem iz Beograda.
■ Možda posle svih silnih poslova koje si radio, otvoriš plantažu ili farmu?
– Nije isključeno. Kad sam došao u malo zrelije godine počeo sam da maštam o kući na selu, bašti, pilićima…
■ Da li si nekad imao malo ozbiljnije kontakte sa selom?
– Letnje raspuste sam provodio kod ujaka u selu. Inače, ja sam iz Like, iz Gračaca. Bio sam prva beba rođena te godine u Gračacu. Onda smo tokom rata došli u Beograd.
■ Pitanje poljoprivrede smo rešili, ali kakve ti veze imaš sa ragbijem?
– To je zezanje. Niko ne bi rekao kad me vidi, ali trenirao sam mnoge sportove i za većinu sam bio sposoban, što takođe niko ne bi rekao. Skauti iz Partizana su došli u moju osnovnu školu i rekli – vas trojica dođite da trenirate. Ja sam bio jedan od njih, a poziv je bio za ragbi tim.
Budući da sam uvek bio mršav, bio sam najbrži u celoj školi. Verovatno su me videli na poziciji nekog malog koji trčkara. Izdržao sam tri mesca i pobegao. Trenirao sam fudbal, košarku, karate, išao na folklor, latino plesove…
View this post on Instagram
■ Mnogo aktivnosti, a opet – najgori đak u školi.
– Tako je bilo u osnovnoj, a u srednjoj sam bio među najboljim. Učiteljica me je maltretirala, a danas bi se to, možda, okarakterisalo kao zlostavljanje. Od šestog sam imao razrednog, Milorada Šerbedžiju, koji je skapirao da jedno nemirno dete samo nije usmereno i – usmerio me je u školu glume. Uvek ga pominjem kao divan primer, koji pokazuje koliko nastavnik može da promeni tok života svojih učenika. Uz to, on je bio nastavnik tehničkog, a ne umetnik.
Ako govorimo o svetu van naše kuće, to je bilo moje prvo usmrenje. Kasnije, u srednjoj, imao sam i razrednu i razrednog koji su me razumeli.
■ Nedavno si rekao: “Skočim sa litice, pa tek onda razmišljam da li imam padobran, a ako ga slučajno imam počnem da čitam uputstvo kako se otvara”. Verovatno je bilo skokova kad se nije otvorio?
– Posle ovoliko iskustava znam da će se taj padobran otvoriti ako dovoljno “mlatim” po sajli. Nekad se otvori pred samo sletanje, pa se malo ugruvam, ali sam naučio da verujem u proces i ono što dolazi. Na početku je teško, jer nemaš pojma ni ko si ni šta si. Sada, kad analiziram svoj dosadašnji život, shvatam da sam bio i hrabar, i tvrdoglav.
■ Da li si, pre trinaest godina, “Ivicu i majicu” pokrenuo po sistemu padobrana?
– Uvek je bilo turbulentno, a tako je i sada. Majice su se stabilizovale, ali sada idemo u pravcu B2B saradnje sa klijentima tj. radimo našu kreativu za druge. Sve više postajemo kreativna agencija, što nam se dopada.
View this post on Instagram
■ Mnogi se žale na međuljudske odnose, a ti pričaš kako su ti ljudi pomagali na svakom koraku.
– I čitam i slušam kako se ljudi žale na ljude. Znam da je to istina, ali ja sam valjda imao sreću da uglavnom srećem one koji su mi pomagali i davali savete. U svemu što sam radio imao sam neverovatnu pomoć.
Trudim se da pomažem mladima, pa i kad me ne pitaju za pomoć ja im je ponudim, jer znam koliko je meni bila značajna. Naravno, bilo je i onih koji su me koičili, koliko hoćeš, ali ja više pamtim podršku, tim pre što je onih koji su mi je pružali bilo 80%. Kad je tako, što bih se bavio s onih 20%.
■ Ova tvoja rečenica zvuči kao citati koji se šeruju po društvenim mrežama: “Mirno spavam, ja sam srećan što sam ovaj čovek”.
– Mnogo ljudi me je prevarilo, nije mi platilo za ono što sam im uradio, ali sam vremenom shvatio da je moj rad – moj i da niko ne može da mi ga oduzme. Na kraju se to isplatilo, jer sam dobio priliku da radim stvari za koje nisam ni pomislio da su moguće. Uspeo sam da ja budem ja, u svemu ovome gde je teško da ti budeš ti.
■ Ovo bi bio savršen kraj razgovora, ali bi bilo nepravedno da još jednom ne pomenemo tvoju monodramu “Šta će nići kad posadiš srce”. Koju si ideju imao kad si odlučio da je radiš?
– Nemam nameru da njome pokazujem svoje glumačke talente, a ako se desi da ih neko vidi – super. Bilo mi je važno da se ispriča priča. Ovo je kao motivaciono predavanje :). Bitno mi je i da to što ćete videti ne bude pretenciozno. Zamisao nije da sam ja bitan, ni jednog trenutka, već da ljudi vide da jedna smotana, obična osoba, skromna, nekad preskromna, može da napravi uspehe u životu. Shvatio sam da sam smotan, ali uporan. To je poruka :).
View this post on Instagram
