Mnogo je stvari o kojima treba voditi računa na početku veze, kao i posle jedne, pet ili dvadeset pet zajedničkih godina, ali ne možemo odjednom naučiti celokupno “gradivo“.
Najosnovnije lekcije ćemo savladati uz master psihološkinju i psihoterapeutkinju Jelenu Stanivuković, autorku koncepta i knjige “Partnerologija“.
1. Vidim “crvene zastavice“, ali računam da će ga moja ljubav promeniti
Jedna od zabluda modernog doba je preterano romantizovanje ideje da će sve doći na svoje mesto, samo od sebe, ako se dovoljno volimo. Suštinski, neće. Ukoliko uđemo u odnos s mišlju da ćemo partnera promeniti, mi zapravo ne prihvatamo tu osobu, već neki potencijal koji smo u njoj videli, a često samo zamislili. I mi sami imamo razne potencijale, pa ih nismo sve ostvarili, a neke nikada nećemo.
Često projektujemo idealnu verziju partnera, jer nam se tako sviđa u fazi zaljubljenosti, a onda napravimo tajni dogovor sami sa sobom – promeniću to vremenom. Tada nam partner postaje projekat, a to nikako ne može biti dobro.
Narvno, kao psiholog i psihoterapeut verujem u promenu, ali neke stvari su zaista nepromenjive. Takve su npr. trajne karakterne crte. Da bi se čovek menjao mora da to sam jako želi. Dakle, ljubav može da bude podrška promeni, ali je vrlo retko uzrok promene.
Naravno, dešava se da se ljudi nekada spontano promene, s tim što treba imati u vidu da promene mogu da budu i na gore. Ni mi sami nismo iste osobe koje smo bili pre deset ili dvadeset godina, ali računati na to da će se neko promeniti – nije dobro. U vezi ćemo se sigurno prilagoditi, ali samo u meri u kojoj to ima smisla, a to je da ne izgubimo sebe i odustanemo od svojih važnih potreba i vrednsoti kojima težimo.
View this post on Instagram
2. Da li gledamo u istom pravcu?
Postoje razlike koje mogu da obogate odnos, ali i one koje ga dugoročno potkopavaju. Razlika u temperamentu ili stilu komunikacije ponekad može biti komplementarna. Neko je ležerniji, neko organizovaniji, pa jedno od drugog uče ono što im nedostaje.
To je ona priča o suprotnostima koje se privlače, ali problem se javlja kad postoje razlike u vrednosnim orjentirima i, naravno, viziji budućnosti – da li želimo decu ili ne, odnos prema novcu, koliko nam je važna stabilnosti…
Ne možemo imati 100% iste vrednosti, ali one glavne bi trebalo da budu usklađene.
3. Mi komuniciramo i bez reči
Možda su neki ljudi intuitivniji, neki emotivno pismeniji pa mogu da pretpostave šta nekome treba, ali na to se ne možemo oslanjati. Emotivno zrela osoba neće pogađati, već će postaviti pitanje, a da bismo to mogli da uradimo moramo biti spremni da se izložimo tj. da pokažemo ranjivost.
Govorim o kulturi dijaloga, o odnosima u kojima nije sramota reći – volela bih više pažnje, treba mi nežnosti ili više sigurnsoti. Ono što ne izgovorimo neće nestati samo od sebe, već će se skupljati u “koferu“ koji nosimo sa sobom. Kad postane suviše težak, iz njega će pokuljati ljutnja i razočaranje, a u ustima će ostati gorak ukus i konstatacija – nikada me nije razumeo. A, da li smo mu mi rekli šta želimo?
View this post on Instagram
4. Pretpostavke, umesto razgovora
Kada nema razogovora ili konkretne informacije, naš um koji ne podnosi neizvesnost, praznine popunjava sam. U zavisnosti od psihološkog stanja, ali i karaktera, nekada će to učiniti pozitivnim, a nekada negativnim mislima. Npr. ako se partner ne javi dva dana, naš unutrašnji tihi scenarista će napisati ceo film, naravno veoma dramatičan i traumatičan. Tu će se siurno naći niz pretpostavki tipa “to što ćuti sigurno ne donosi ništa dobro za nas, ko zna s kim je, ko zna šta se dešava“.
Nas u tom trenutku, zapravo, ne boli konkretna situacija, već priča koju sami sebi pričamo. Skloni smo tome da prvo sami nešto pretpostavimo, potom poverujemo da je to apsolutna istina, a onda se ponašamo u skaldu s njom. To je veliki problem. Zato kad god se nađete u situaciji da vam nije jasno šta neki postupak znači ili šta je neko hteo da kaže – pitajte.
To ne važi samo za partnerske odnose. I kad govorim i u knjizi ističem da se sve što je napisano – izuzev dela koji se tiče seksualne komponente – može se primeniti na sve naše odnose, a naročito one bliske.
5. Izbegavanje prepirki, jer ih doživljavamo kao “raskid u najavi“
Postoji mit da se srećni parovi nikad ne svađaju. To nije istina, a ono što razlikuje srećne i nesrećne parove je što srećni ne poistovećuju rešive i nerešive probleme.
Znamo da i u odnosu i u životu postoje problemi koje ne možemo da rešimo, pa zato i nema smisla raspravljati se oko njih, a u toj kategoriji je sve iz prošlosti. Na suprotnoj strani od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost.
Mi, teraputi koji radimo s parovima, znamo da je tačka s koje nema povratka kad su obe strane upale u letargiju i sasvim im je svejedno šta će biti. Dokle god se vodi dijalog, ma kakav bio, postoji šansa da se nešto promeni. Izbegavanje konflikta vodi ka udaljavanju, pasivnoj agresiji i na kraju hladnoći.
View this post on Instagram
6. Sitnice koje su prestale da se dešavaju
Nažalost, počnemo toliko da podrazumevamo ljude koji su nam bliski, da na kraju više energije trošimo na posao i one koji nam nisu ni približno toliko bitni, pa čak i na one “u prolazu“, jer “treba biti dobar i ljubazan“. Na kraju dođemo kući i toj nama bliskoj osobi dajemo mrvice, jer smo se istrošili. Nemamo vremena ni za zagrljaj, ni za ono “kako si“, ni da čujemo kakav je dan imala…
Ja te “ubice ljubavi“ zovem mikro izdaje. To su situacije kada partner traži našu pažnju, od onoga “pogledaj ovo na telefonu“ do “znaš li šta sam danas video ili videla“.
Mi nemamo živaca za to, već odsutno kažemo „da“ ili dok on nešto priča mi gledamo u svoj telefon. Neće jedna takva “mirko izdaja“ uništiti odnos, ali ako je više od 30% takvih situacija to trajno narušava odnos, jer pravi ambijent u kome dobijamo poruku da nismo važni. Tako nestane bliskost, a kad se to desi dođemo do onoga – volimo se, ali smo se udaljili.
7. To je samo lajk, to je samo izlazak sa društvom s posla, to je samo vikend sa drugaricama…
Važno je znati da ne postoji univerzalno pravilo. Ono što je za jednu osobu bezezleno za drugu je povreda poverenja. Ponovo se vraćamo na to da ne treba ići kroz život sa neizgovorenim očekivanjima.
Jedna od najvećih grešaka koju možemo da napravimo u bilo kojoj vrsti odnosa je da pođemo od sebe. “Meni to nije normalno“ ne znači da i drugoj osobi to treba da bude nenormalno. Treba pričati, reći koje su naše granice, šta nam je privhatljivo, a šta nije…
Ako volimo nekoga i želimo da ostanemo u tom odnosu to moramo da poštujemo, naravno pod uslovom da je reč o normalnim zahtevima. Ukoliko to često pominjano lajkovanje smeta mom partneru, hajde da to ne radim. S partnerom treba popričati o tome šta smatramo izdajom, jer nekome je prevara gledanje pornografskih sadržaja, nekome flert, nekome seks…
■■■ Tekat sam radila za Story
