Čini se da živimo u vremenu kada ništa nije dovoljno dobro, jer sa svih strana stižu poruke da treba da budemo što uspešniji, što ambiciozniji, što svestraniji… Ispada da ništa nije dovoljno dobro, a perfekcionizam se dugo pominjao isključivo u pozitivnom kontekstu. Međutim, on ume da bude i te kakav teret, pa zato baš o njemu (ali ne samo njemu) pričam sa psihološkinjom Marijom Manojlović.
View this post on Instagram
■ Do koje granice je perfekcionizam vrlina, a kada prelazi u problem i za nas i za one s kojima sarađujemo ili živimo?
– Istraživanja su pokazala da ukoliko smo previše motivisani dolazi do pada postignuća. Motivacija je dobra ako ostavlja prostor za neku vrstu greške. Ukoliko preraste u pritisak prestaje da bude produktivna. Između “zadovoljna sam svojim učinkom“ i “zadovoljna sam krajnjim rezultatom“ postoji razlika.
Kad prenesemo to na dečiji uzrast, ja bih mnogo više volela da se roditelji usmere na trud, a ne na petice, tim pre što su one sada u velikoj meri izgubile smisao,
upravo zato što su postale cilj, koji ne mora da bude odraz znanja.
■ Kako da sebe dovedemo do takvih konstatacija, kad znamo da se od škole do radnog mesta stalno govori o “ostvarenim ciljevima“?
– Sigurno je da sistem mora da ima neku vrstu rangiranja, ali roditeljima i vaspitačima savetujem da ne hvale krajnji rezultat, a to znači da ne kažu “kako si to dobro uradila“, već “kako si se potrudila“, ne “kako ti je to lepo“, već “koliko si vremena uložila da to uradiš, svaka ti čast“. Tako se proces stavlja u centar pažnje, pa dete uči da ga ceni. Čak i kad njegov rezultat ne bude vrhunski, ono će biti OK, jer će znati da je u datim uslovima uradilo najbolje što je moglo.
Rano se vidi da li je dete usmereno na cilj, a ne na proces. Mislim da ako se da dobra osnova, pa dete nauči da radost nalazi u procesu istraživanja i rada, onda će otpornost na neuspeh biti znatno veća.
Postoje kritikujući roditelji od kojih će dete često slušati “opet si pogrešio, vidi na šta liči to što si uradio“, kao i oni koje uopšte ne zanima da li je dete učilo ili ne, ali im je važno da je dobilo peticu. Takva deca nauče da proces nije bitan i da se ne računa ni na kakvo uživanje u njemu. Možemo pretpostaviti da će oni izrasti u odrasle koji su veoma ambiciozni, ali nikada zadovoljni onim što su uradili, sa potrebom da se neprekidno dokazuju.
View this post on Instagram
■ “Njemu nikada ništa nije dovoljno dobro, ali zar to nije sjajno. Tera nas da idemo do maksimuma.“ – ova rečenica je napisana kao kompliment u jednom intervjuu. Koliko naša “duša“, ali i telo može da izdrži to “teranje do maksimuma“?
– Pitanje je šta je nečiji maksimum. Čovek sam sa sobom treba da vidi kada mu nešto postaje prenaporno. Bitno je, samo, prepoznati šta nama prija. Postoje ljudi koji vole da skoro stalno budu u nekoj vrsti izazova, kao i oni kojimam prija rutina i visok stepen predvidivosti. Zato kažem da je najvažnije sagledati šta nama odgovara.
U redu je da želimo da iz sebe izvučemo dosta toga, da nešto postignemo, uradimo, napravimo, ali onoliko koliko nam prija, bez “moram“. Kad je na nivou želje, onda je to zdrava ambicija. Ako je na nivou zahteva prema sebi ili poređenja s okolinom ili nekim idealom, često to nije dobro po nas.
■ Pretpostavljam da se tu nameće i pitanje realnog sagledavanja sopstvenih sposobnosti.
– I u tom slučaju moramo da sebi dopustimo grešku. Jednostavno, mislili smo da nešto možemo, probali smo, nismo uspeli, pa šta sad da radimo, hajde da probamo nešto drugo. Ne moramo da uspemo u svemu što radimo, ne moramo uvek da unapred dobro procenimo.
U redu je shvatiti da nešto nije za nas, usmeriti se na nešto drugo, treće, peto, promeniti životnu putanju.
■ Stalno se i na svakom koraku podgreva želja da se bude naj-naj, a neko mora da bude prosečan. Zašto je postalo “loše“ želeti običan život?
– Tu ponovo dolazimo do validacije na osnovu spoljnjih kriterijuma. Budite najbolji! Najbolji u odnosu na koga? Ljudi imaju priodnu želju da napreduju, uče, urade više, to je zdravo, ali to treba da bude u skladu s njihovim unutrašnjim željama, a ne u odnosu na spoljnje kriterijume. U redu je da svako ima sopstveni tempo kojim ide.
View this post on Instagram
■ Verujem da nije malo onih koji smatraju da perekcionizam nije dovoljno ozbiljan problem da bi se zbog njega išlo na psihoterapiju?
– Uvek savetujem odlazak na psihoterapiju, jer time dobijamo drugačiji pogled na nas same. Sagledaćemo sebe iz nove perspektive, što će nam sigurno nešto novo doneti. Da li smo to mogli da dobijemo i bez psihoterapije – možda. Da li je neko mogao da nam pomogne, da nam skrene pažnju – možda.
Mnogo zavisi koliko smo introspektivni, koliko razmišljamo o sebi, ali mislim da su opšta znanja o perfekcionizmu korisna, jer je on često povezan s osećajem krivice kad ne uspemo. Ljudi neretko ne prepoznaju o čemu je reč, već kad se osećaju loše misle da s njima nešto nije u redu.
Bonus:
►“Dovoljno dobro“ treba posmatrati u odnosu na ono što ja mogu i što mi prija. Možda ono što je dovoljno dobro mami i tati ili šefu ja ne mogu da postignem, a možda mogu i bolje od tog njihovog “dovoljno dobro“.
Imate decu kojoj stalno ponavljaju “kako si pametan, sve znaš“. Na kraju im ubiju ambiciju, jer oni pomisle da nema smisla da nešto uče, kad im svi govore koliko
su pametni. Treba da stvari gledamo u odnosu na ono što mi možemo i želimo.
■■■ Tekst sam radila za Lepotu i zdravlje
