“Oprostiti, ali ne zaboraviti” – mnogo puta je ponovljeno. Međutim, pitanje je da li ima smisla nastavljati odnos, ako ćemo se sve vreme pitati hoće li nas ta osoba ponovo povrediti? Da li ćemo, uprkos oproštaju, očekivati da druga strana godinama “okajava grehe”? Možemo li, čak i kad bismo zaista želeli, zaboraviti nešto što nas je povredilo?
Mnogo je pitanja, još više odgovora, a mi o oproštaju i zaboravu pričamo sa psihologom Stefanom Dimićem iz savetovališta @mentalno_klupko
■ Kada se ljudi ophode prema nama na način za koji smatramo da nismo zaslužili, imamo tu moć, odgovornost i mogućnost da biramo koliko će to uticati na nas. Znamo da u ovim situacijama osobe mogu reagovati na različite načine zato što imaju drugačiji stav.
S jedne strane, možemo da se iznova opsesivno prisećamo tog postupka i da pritom verujemo kako neko nije smeo nešto da nam učini. Pritom, ljudski je zahtevati izvinjenje i iskupljenje, ali – pitanje je šta imamo od ovakvog načina razmišljanja? Ono nas gura u mračni ugao povređenosti, ljutnje, pa čak i mržnje. Na nivou ponašanja dešava se da ili želimo u potpunosti da prekinemo kontakt s tom osobom ili osvetu, nakon koje možemo zažaliti što smo drugome učinili neko zlo.
U takvoj situaciji doživljavamo dve vrste bola:
▪ jedan nastao povodom postupka druge osobe
▪ onaj bespotrebni dodatak u vidu povređenosti, bola i patnje koji je posledica ovakvog rigidnog, ekstremnog i samoosujećujeg načina razmišljanja.
View this post on Instagram
■ Kako se ovo može prevazići?
Oproštaj je, sigurno, jedna od mogućnosti, ali kad to pomenete često ćete čuti “hoćete da kažete da ja treba da mu oprostim posle svega što je uradio“?! Da, apsolutno! Oprostiti se može i u situaciji kada osuđujete nepravedan postupak, ali to činite zbog sebe (kako ne biste doživljavali sve te nezdrave emocije), a eventualno i da biste popravili odnos sa tom osobom. Pritom, čak i da vam više nije stalo do nje ili odnosa, oproštaj je elegantan način da sebi pružite mir.
Mir se uspostavlja uvođenjem jednog fleksibilnijeg, ne-ekstremnog i samo-pomažućeg stava u ovoj situaciji. Jedan od primera takvog stava je taj da se “zlikovac“ više ne posmatra pojednostavljeno i globalno negativno, da mu se više ne stavljaju etikete poput “đubre/kreten/idiot“.
■ Ljudsko biće koje vam je nanelo zlo je upravo to – ljudsko biće i kao takvo je u svojoj definiciji pogrešivo. Ne postoji savršeno i nepogrešivo ljudsko biće (iako nam je to nekad teško da priznamo). Kao što ne biste zbog probušene gume bacili čitav auto na otpad, niti zbog jedne pokvarene ringle ceo šporet, tako nije smisleno odbaciti čitavu osobu etiketirajući je kao sebičnu, licemernu, bezobzirnu… Jedino oproštajem stičemo kontrolu nad našim emocijama i ne dozvoljavamo im da budu vođene tuđim ponašanjem.
Međutim, mi uvek možemo zadržati pravo da budemo i večito ljuti na osobu ili čak i da joj oprostimo, ali da ne želimo da ostanemo u bilo kakvom odnosu s njom. Možda zvuči malo kontradiktorno, ali odnos se može prekinuti i nakon oproštaja zato što “hladne glave“ procenjujemo da je u globalu loš po nas. U svakom slučaju osnovni cilj je dostizanje tog mira i “hladne glave“, kako bismo procenili koja je najbolja odluka za nas.
