Radeći intervjue s dr Aleksandrom Misojčićem i slušajući njegova gostovanja, shvatila sam da nema teme o kojoj neće govoriti na način koji, istovremeno, podrazumeva stručnost i zanimljivost. Tako je bilo pre pet godina, tako je danas.
Ako imate vremena odslušajte predavanje koje je održao prilikom promocije svoje knjige “Sve ono što jesmo”, a prethodno pročitajte šta kaže o – samopouzdanju.
View this post on Instagram
■ Kako izgraditi i sačuvati samopouzdanje?
– U izgradnji samopouzdanja jako je važno rano stečeno bazično poverenje, što je zapravo stav poverenja u svet koji nas okružuje. Bazično poverenje se gradi kroz interakcije sa roditeljima i njihov odnos prema detetu. Važna je toplina, zainteresovanost, pravilnost u odnosima u smislu predvidljivosti reakcija i, naravno, dovoljno ljubavi koja nije uslovljena, već detetu pripadajuća.
Tako se stiče poverenje u okruženje i osećaj sigurnosti, što je osnova za izgradnju adekvatnog samopouzdanja. Rana iskustva u smislu roditeljske dostupnosti i osetljivost na emocionalne potrebe deteta direktno utiču na doživljaj sebe koji gradimo. Kasnije se ti rani doživljaji oblikuju i nadopunjuju iskustvom.
Pored porodice, za razvoj samopouzdanja su jako važne i vršnjačke grupe i iskustva koje dete stiče u njima. To je period kada se svet polako istražuje i kada se
napušta sigurna baza porodice. Senka porodice i senka škole nas prate tokom celog života.
■ Da li je moguće izgraditi samopouzdanje ako to nismo učinili u ranoj mladosti?
– Čovek tokom života stiče razna iskustva i saznanja i ona ga oblikuju i utiču na izgradnju samopouzdanja. U ta važna iskustva spadaju razvijene strategije pomoću kojih se može umanjiti efekat stresa, kapacitet za adaptaciju na razne životne uslove, ali i prihvatanje sebe sa svim ograničenjima i prihvatanje drugih sa svim njihovim manama.
Prolazeći kroz razne lične životne drame, čovek stiče određenu zrelost i celovitost, integriše razna nova iskustva, koja mu u velikoj meri mogu nadoknaditi rana “razočaranja“ iz detinjstva.
■ Kako prihvatiti sebe u potpunosti?
– Osobe sa niskim samopouzdanjem nose uverenost u sopstvenu neprikladnost i inferiornost, posebno u odnosu sa drugim ljudima. U razgovoru deluju nesigurno i često obezvređujuće govore o sebi. Zbog straha od odbacivanja izbegavaju da govore javno ili da nešto zahtevaju od drugih.
Osećaj neadekvatnosti se posebno javlja u onim crtama koje čovek kod sebe prepoznaje kao ranjivi deo ličnosti. Ali, nabrojano uglavnom proističe iz čovekovog doživljaja, jer nema neke apsolutne istine u razumevanju interakcija sa drugim ljudima.
Na vreme treba odustati od želje da se bude najbolji i da se svima dopadnemo, već treba da negujemo autentičnost i težimo idealu posebnosti čak i kad ta posebnost nosi nemalu cenu.
View this post on Instagram
■ Kako da nam nekoliko kikseva ne uništi samopouzdanje?
– Kiksevi mogu da budu lekoviti ako ih na pravi način doživimo. Iskustva takvih životnih padova nas obogaćuju više od uspeha, pod uslovom da sebe nismo opteretili imperativom lične adekvatnosti u baš svakoj životnoj situaciji.
Kako u životu da znamo da smo jaki, ako nikad posle pada nismo ustali? Za koga smo jaki ako ne postoji osoba prema kojoj smo slabi? Razni životni neuspesi su samo periodi nezadovoljstva koji ne isključuju ukupni doživljaj sreće. Važno je samo da ciljevi koje sebi postavljamo ne budu preveliki i teško ostvarivi, ali ni premali da gubimo motivaciju.
■ Kako imati samopouzdanje, a ne biti prepotentan?
– Neophodno je da se čuvamo doživljaja, iluzije lične superiornosti. Najčešće se na tome i ne završava, već se sve nastavlja uverenjem o tuđoj nekompetentnosti i preosetljivošću na svaki vid kritike. Navedeno nema nikakva veze sa zdravim i neophodnim doživljajem samopouzdanja.
Zato je neophodno težiti što objektivnijem samosagledavanju, samospoznaji i uvidu, ali to nije uvek lako. Biti objektivan sa nečim tako subjektivnim – čovek se na ovom terenu često oklizne.
■ Kako se odupreti potrebi da o drugih dobijamo potvrdu da smo uspešni, dobri…?
– Nije dobro da čovek postane zavisan o spoljašnjoj samopotvrdi. Neophodno je da u sebi nosimo neki lični koordinatni sistem moralnosti, na osnovu kog donosimo odluke. On naravno nije u potpunosti neosetljiv na interakcije sa socijalnim okruženjem, ali nije ni zavisan od njega.
Čovek mora da teži slobodi, ne nekoj bezuslovnoj, već slobodi koja podrazumeva lične izbore i hrabrost da se snosi odgovornost za njih.
